Do sada sam pisala o Evropi, ali šta ako niste u mogućnosti da izdvojite 200, 300 eura samo za aranžman do neke metropole? Šta ako ste iskoristili sve slobodne dane za ovu godinu? Želite samo da pobegnete na jedan dan od užurbanog gradskog života i napunite baterije. U tom slučaju, Vojvodina ima ono što vam treba. Vodim vas na Perkov salaš.

Salaši su inače nešto što Kofernjača mnogo voli. Tu zadovoljim potrebu za mirom, svežim vazduhom i odličnom klopom. Vojvodina je takođe moja tiha patnja i svaku priliku koristim da joj se vratim i uživam u svim gastronomskim čarolijama koje ima da ponudi, ali i u zvuku tamburaša, šetnji pored Palića i usporenom i srdačnom mentalitetu koji zna jako da prija.

Kako do salaša?

Do ove nestvarne oaze se iz pravca Beograda stiže vrlo jednostavno. Vozite se autoputem Beograd- Zagreb, potom skrenete za Rumu i držite se pravca za Irig. U Irigu se skrene desno kod vinarije gde stoji drvena tabla sa natpisom Perkov salaš. Potom se skrene levo za Neradin i samo se prati tabla na kojoj piše Perkov salaš i tu ste. Možda malo deluje konfuzno, ali nije. Lako se stiže do ove oaze, a teško se odlazi iz nje.

O salašu

Salaša zaista ima mnogo u Vojvodini, ali je malo onih autentičnih. Dakle, Perkov salaš je primer tog ”pravog” salaša. To znači, ogromna poljana na kojoj sem stare, gazdinske kuće, plasta sena, polja suncokreta, stolova i stolica i pokojeg psa ili mačke, okolo nema ničega. Osećate se potpuno izolovano od sveta i civilizacije i osećaj je fantastičan. Kada uđete na posed, sa desne strane ćete ugledati ili prelepu devojku u narodnoj nošnji ili čika Nikolu koji je primer mudrog, živahnog deke ili njegovu suprugu kako prodaju slatko ili džem. Unutar same kuće se nalazi muzejska soba sa starim krevetima sa čipkanom posteljinom i mnoštvom starih predmeta, poput ogledala, ormana, posuđa. Ova kuća vas vraća u neka lepša vremena, ali nažalost ne postoji mogućnost noćenja. Stolova koje prekrivaju plavi karirani stoljnjaci i klupa, na imanju ima dosta, ali se valja rezervisati koji dan ranije. To kažem zato što ovaj salaš često posećuju grupe stranaca i kada je lepo vreme, vikendom je sve zauzeto. Ovo je jedan od najpopularnijih salaša u Iriškoj regiji, a i šire. Posećuju ga rado i neke naše javne ličnosti, ali i mi obični smrtnici. Svi stolovi su smešteni u debeli ’lad, a posle pokoje rakije ili soka od zove ili bagrema i bogate trpeze, možete se izvaliti na neku od klupa ili na plast sena.

Al se nekad dobro jelo…

Što se klope tiče, za predjelo možete uzeti divne domaće kifle sa sirom i neki mezetluk sa strane. Potom pređite na domaću supu, žutu poput dukata. Glavno jelo u ponudi ima pileće belo meso ili neki slasni gulaš sa domaćim, širokim rezancima uz kupus salatu. Sve zavisi od domaćina kako će meni izgledati, ali verujte da je sve jako ukusno i da gladni nećete ostati. Kažu da najslađe dolazi na kraju, pa tako i na salašu. Ako vam ostane nešto mesta u stomaku, obavezno se počastite domaćom štrudlom sa makom ili pitom od jabuka. Smatram da je suvišno govoriti o ukusu hrane koju sprema dugogodišnja soska domaćica, pa predlažem da odete i sami se uverite u sve što pričam. Ovaj kompletni obrok košta negde oko 1000 dinara po osobi, ali ne mislim da je to mnogo, jer ste ipak okruženi tim posebnim ambijentom i sve je domaće i vrlo bogato servirano.

Čika Nikola je car

Gazda Nikola uvek ima volje i vremena da popriča sa svakim od gostiju i podeli koju životnu mudrost. U  prisustvu jedne tako skladne, i pre svega zadovoljne osobe, koja zna koliko su oblaci daleko i za koliko sati se očekuje kiša, se osećate posebno i trudite da neki od tih jednostavnih recepata primenite u životu.

Stiglo nam je miholjsko leto i zato ugrabite poslednju priliku za baškarenje na salašu. Kofernjača vas pozdravlja do sledeće avanture i očekuje vaše utiske sa salaša.