Dragi moji, kao sto sam i obecala, danas u gostima jedna zanimljiva, tajanstvena dama. Kada sam joj rekla da mi posalje neki pasus o sebi, rekla je da nije vesta u predstavljanju sebe. Kako bi zadrzala svoj identitet, u blogerskom svetu se predstavlja kao majusnikolicmajus, a njene razigrane tekstove koji obiluju subjektivnim utiscima i culima i strasti prema putovanjima, mozete procitati na sajtu majusnikolicmajus.wordpress.com.
Iz njene riznice tekstova, odabrala sam dragulj koji pise o letonskoj prestonici Rigi, kojom je moja gosca odusevljena. Uzivajte!
Sledećeg jutra, stigli smo u Rigu. U tim ranim satima nisam ni slutila šta nas čeka u naredna dva dana, niti sam mislila da će ovo biti moj novi omiljeni grad. Jedino što sam želela po dolasku je da se istuširam. Ali, check in je tek u 14h, tako da nemamo izbora nego da ostavimo stvari u hostelu i nastavimo dalje. Bar je prijatnih 20C. Hostel se nalazio u samom centru starog grada. Iako je prestonica Letonije, broji svega 700 000 stanovnika i uopšte se ne čini kao ostale metropole, pa smo u narednih nekoliko sati obišli centar, Okupacioni muzej gde je ulaz besplatan, popili kafu, odmorili i napravili plan i program za ta dva dana. Po karti je bilo jasno da se sve to može brzo obići i to bez prevoza.
Ljubav je rođena već u sledećoj ulici. Sve je malo i lepo upakovano. Onako ošamućeni tom bajkom od grada, nismo više ni sigurni gde smo. Ima malo Amsterdama, malo Brisela. U daljini se vidi most koji podseća na ovaj naš preko Ade u Beogradu. Tamo preko puta, zgradurine kao na Menhetnu, a onda s druge strane komunistički spomenik para oblake sa još jednom Staljinovom tortom – Letonskom akademijom nauka. A malo nismo ni svesni da smo ovde, pa s vremena na vreme postavimo to pitanje: ,,Ljudi, jel’ vi znate gde smo mi došli?!“
