Dragi moji, kako ste?

Kako provodite ove neobične karantinske dane? O čemu maštate? Čemu se nadate? Šta ste novo o sebi saznali? Da li ovo sve vidite kao dobru ili ekstremno lošu situaciju? Nedostaju li vam putovanja? Da li ste naučili neku novu veštinu? Na ova pitanja odgovore možete slati u komentarima ispod teksta kao i neka svoja zapažanja ovih dana, a i komentar na sam tekst.

Dugo dugo me nije bilo, te je moje digitalno pero malo zarđalo, ali recimo da me ova sumanuta situacija vratila pisanju, te da u narednim danima i nedeljama, možete očekivati brojne putopise iz mog prašnjavog kofera poput lisabonskog, belgijskog, jordanskog kao i odgovore na neke davne komentare.

Ja kao da sam znala da se apokalipsa sprema, te sam se prethodne dve godine baš fino naputovala. Neobjavljenog materijala je puno, sećanja već pomalo blede, ali su slike tu da povrate uspomene i lepe trenutke. Ne znam koliko vas je sa one strane ekrana obzirom da dugo nisam pisala, ali se nadam da će barem nekom ovi tekstovi biti lekoviti i da će pružiti slatko bekstvo od trenutno sumorne realnosti. Neka od najvećih dela su nastala u vremenima najvećih svetskih kriza i epidemija kuge, tifusa itd, pa mozda i za mene ovaj period bude plodonosan u stvaralačkom smislu.

Odlučila sam da se vratim unazad, u prošlu, 2019.godinu i da pišem o destinacijama hronološki. Na primer, prvo putovanje prošle godine mi je bilo Jordan u februaru, te će ovaj povratnički post biti posvećen poseti čarobne Petre. Noćenje u pustinji koje je takođe vezano za ovo magijsko putovanje sam objavila ranije, pa preporučujem da i njega pročitate. Ako ste spremni i udobno zavaljeni u svoje fotelje, stolice, ugaone garniture, u poziciji koja najmanje šteti i opušta vašu karantinsku kičmu, otputujmo u Petru.

Kao što sam u pustinjskom postu već rekla, ovo putovanje je na mene ostavilo najjači utisak od svih. Ne znam da li sam više uživala u hrani, avanturama, organizaciji, izletima, nargilama, predelima, energiji ili u samoj činjenici da sam evropski kontinent po prvi put stavila na ignore i otkrila jednu neverovatnu, toliko posebnu, zemlju i mentalitet. O Jordanu maltene ništa nisam znala pre polaska i nikakva očekivanja nisam imala, što je dobitna kombinacija koja garantuje nezaboravne doživljaje i u životu, ne samo na putovanjima.

Dobra drugarica me je pozvala da joj pravim društvo i znala sam da sa njom nema promašaja i kajanja, te sam se samo prepustila. Bez višesatnih priprema i buljenja u Google, bez kilometarskih spiskova i čitanja svog mogućeg štiva koje postoji na temu ove destinacije. Jednostavno sam krenula i ispalo je fantastično iskustvo, a ja nisam neko ko često upotrebljava ove zvučne termine i reči. Program putovanja je naravno obuhvatao brojne fakultativne ekskurzije koje su dodatni začin ovog putovanja i među njima i Petru. Sam izlet nije bio uopšte jeftin, ali je vredeo svaki jordanski dinar.Sećam se koliko sam bila uzbuđena noć pred ovaj izlet a da sreća bude veća, dva puta smo kročile ovim nestvarnim lokalitetom. Toliko smo bile oduševljene da smo htele i noću da je doživimo, ali je taj nokturni spektakl sa svećama bio odgođen usled kiše. No i ta dva puna dana su ostala u sećanju za ceo život.

Ono čime internet obiluje i čime je Instagram preplavljen, jesu slike ostataka glavnog hrama u Petri Treasury-ja iliti Al Khazneh-a (Riznica). Skoro svaki turista kada vidi neku fotografiju sa ovim hramom, momentalno bude očaran i poželi da ga doživi uživo.Sama Petra je smeštena u malom mestu po imenu Wadi Moussa, koje svojim belim kućicama podseća na siromašniju verziju Santorinija, ali ima neki svoj šarm. Do ostataka pomenutog hrama se ne dolazi odmah i to je ono što dodatno pojačava celo uzbuđenje i neizvesnost.

Nakon grupnog ulaska u Petru i kontrole karata, prvo imate jednu dosta ogoljenu deonicu  za šetanje koja vas uvodi u ovaj western uživo. Prvi eksponat koji vam privuče pažnju u ovom muzeju na otvorenom jeste obeliksna grobnica koju su  Nabetanci, drevni narod ovde nastanjen isklesali u 1.v.nove ere. Izvan grobnice se nalaze četiri piramide kao i statua koja simbolizuje petoro ljudi koji su tu sahranjeni.

Naziv Petra ona stiče po dolasku Grka, a u prevodu sa grčkog petra znači kamen .Daljim koračanjem stižete do antičkog kanjona Sik koji izbija na Riznicu i dug je oko 1600m, dok širina varira od 3 do 12m. Tu kilometražu uopšte ne osetite jer vas usputni prizori i reljefi u stenama ostave bez reči. Kanjon se u jednom delu sužava, u drugom proširuje, usput projuravaju kočije, magarci, konji, beduini i sve čini da se osećate kao na setu nekog visokobudžetnog, kvalitetnog westerna poput Indijana Jones-a koji je upravo ovde i bio snimljen. Glavni deo ovog kamenog kanjona je sačinjen od pravog kamena, dok je drugi deo nastao rukama Nabetanaca.

Ceo ugođaj prati priča našeg divnog lokalnog vodiča koji je suštinski jedini ovlašćen i visokoobrazovani vodič u tim krajevima. Cela ta šetnja kanjonom je jako uzbudljiva, na momente vam bude vruće, pa naiđe hlad, pa se opet obučete i prosto ne znate šta se krije iza narednog ćoška. Da li obrisi goniča kamile uklesani u stenu ili kamile bez glave, neopisivo. A sve je ovo zapravo predigra i priprema za susret sa glavnom zvezdom, pomenutim hramom. Kako je kanjon u delu blizu hrama naročito uzak, prvo vidite jedno parče hrama i kako mu se polako približavate, magija se pojačava i očaranost doživljava svoj vrhunac. Iako je u hram zabranjen ulazak jer su ga pojedini turisti skrnavili grafitima, sama činjenica da stojite pred ovim arhitektonskim čudom je dovoljna.

Samo da stojite i upijate energiju ovog mesta ispunjenog  beduinskom filozofijom vas preplavi emocijama i dosta naših saputnika se rasplakalo od oduševljenja i neverice. Kogod se nađe na tom mestu je pravi srećnik.

U blizini samog hrama se nalazi neki lokalni kafić u kom možete srknuti beduinski čaj i na miru uživati u impozantnosti Petre. Reč je o ogromnom prostranstvu i lokalitetu, koje u svom sklopu sadrži i ostatke drugih hramova, stubova, starog pozorišta, ostatke raznoraznih grobnica, fasadnu ulicu, beduinska sela gde vas lokalci ugoste i ponude obrok, što nisam imala prilike da okusim, zbog čega i želim da se vratim. Jednostavno je premalo vremena da se to sve doživi i vidi tokom prve posete.

Celo ovo putovanje je pre svega povratak sebi i nekom svom unutrašnjem balansu, a i jedna vrsta mini hodočašća. Recimo da prvi dan uživate u šetkanju i celoj atmosferi tog mesta. Ispred Petre su izvrnute kamile, magarci koji se mogu unajmiti, ali su sve te životinje prilično izmrcvarene i namučene te vam to nije neki ugođaj. Takođe, postoje brojni vidikovci po obodima Petre do kojih vas sprovedu beduini i naprave fotografiju koju naravno naplaćuju. Ni za taj podvig nisam imala hrabrosti, ali za jedan drugi jesam i jako sam ponosna na njega.  Malo kasnije ću o tome.

U sklopu pomenutog kafića koji gleda na hram se nalazi i suvenirnica sa torbama, nakitom, čajevima, raznoraznim brašnjavim predmetima, ali i to ima svog šmeka. Meni je recimo jedan od omiljenih crtanih filmova Aladin, te sam na momente imala utisak da će Aladin svakog trenutka da me potapše po ramenu ili provoza na svom čarobnom ćilimu.

Unutar Petre se nalaze još neka dva, tri kafića uglavnom u šatorima i tu pored pića možete kupiti nešto za grickanje. Iz tog razloga je zgodno pripremiti sendviče i poneti jer je to ipak celodnevni izlet i jako se puno prepešači u toku dana. Ono što sam zapamtila je da sam u to vreme dosta jela, a da me je to mesto toliko nahranilo nekom duhovnom energijom da glad uopšte nisam osetila.

Beduini će verovatno sesti sa vama, smotati koju cigaru ili nešto drugo i proćaskati u svom maniru i usput podeliti neku beduinsku mudrost poput:        “ Live for the moment.“  Sa njima svakako treba biti oprezan jer su skloni krađi a ako ste ženskog pola, probaće da vas obrlate i iskoriste. Neke naše saputnice su ceo dan provele sa njima pod dejstvom alkohola, priredili su im večeru i darivali ih, očekivajući protivuslugu koju srećom nisu dobili. No, znali su u kom smo hotelu smešteni, te su ih čekali ispred i tražili poklone nazad. Njima je to bilo neverovatno iskustvo jer se sve dobro završilo na kraju, ali rizik uvek postoji, iako je reč o najliberalnijoj muslimanskoj zemlji. Oni imaju tog nečeg romskog u sebi, žive slobodno i ne libe se ničega.

Kako nam je prvi dan proleteo u konstantnom fotkanju i dugoj šetnji, nismo stigle da sprovedemo pomenuto hodočašće koje podrazumeva 900 stepenika koji vode do ostataka jednog drevnog manastira u koji je ulaz takođe zabranjen. To je taj podvig koji sam malopre pominjala.

Veća je avantura sam uspon, nego li dolazak do cilja naravno. Stepenici su nejednaki, strmi, ponegde klizavi, u određenim delovima je uspon baš veliki, usput vas saleću lokalni prodavci koji su vrlo nametljivi i čekaju vas i u povratku, kada je silazak daleko lakši.Povremeno vam se čini da nemate dovoljno snage da izdržite ceo uspon, ali vam adrenalin daje tu potrebnu energiju. Kako nisam sportski tip a ni u zavidnoj kondiciji, dve osobe koje su bile u Jordanu, sam konsultovala pre putovanja, da li da se penjem ili da unajmim magarca, što je druga opcija, ali mi je njega baš bilo žao.Odlučila sam da stisnem zube i pobedim sebe i osvojim vrh Petre. Usput naravno nailazite na prelepe stenovite predele i reljefe, zastavu Jordana, pse a kao nagradu dobijete prelep zalazak Sunca. Tada je vreme da se ubrzate i brzo spustite do kapija Petre, da ne bi ostali zarobljeni, što i nije loša ideja.  Sećam se da sam se tog drugog dana baš dobro umorila i imala jaku upalu, te sam poslednjih 800 m do kilometer u podnožju, prešla uspomoć konja.

Svi ti goniči su vrlo perfidni i prilično deru sa cenama, ali kada počinje da se smrkava a sami ste sa drugaricom, nije vam baš do nadmudrivanja sa lokalcima. Zanimljivo je da smo drugog dana imali priliku da doživimo Petru i u kišnom izdanju, pa smo baš bili kaljavi.

Svakako je udobna obuća ono što je preporuka a možda čak neke starije patike kojih vam nije žao da uprljate, jer je tlo u Petri dosta prašnjavo i njegova struktura je cigla boje i jako se teško skida sa obuće, a ima i jak miris nalik nekom metalu. Dakle, sendviči, dosta tečnosti i udobna obuća su rezime.

Usput ćete videti još neke suvenirnice koje uglavnom prodaju bočice sa peskom, na koje sam ja posebno bila slaba. Nisam htela da vas bombardujem nekim istorijskim činjenicama, jer ih i sama nisam dovoljno izučila i moji postovi to ne potenciraju jer to sve možete naći na internetu. Ovde je više akcenat na ličnom doživljaju i emocijama i na energiji celokupnog mesta.

Neko će reći da tu nema šta posebno da se vidi, ali opet, ko želi, itekako će videti i osetiti. Pored opipljive, ovde je umnogome prisutna duhovna lepota i mir, tokom celog ovog putešestvija. Moja suviše kratka poseta Petri je suštinski grebanje po površini ovog crvenog grada I puno toga ostaje za naredni put, naročito mala Petra.

Uživajte u fotografijama, napišite koji komentar i čuvajte se do narednog posta.

Pozdravlja vas Kofernjača i šalje dobre vibracije