Dragi moji,

malo sam vam udarala čežnju. Kao što kod svakog ko se bavi pisanjem naiđe blokadica, tako sam se i ja malo zasitila i kreativno „istrošila“ tokom karantina, pa sam digitalno pero privremeno okačila na klin.

No, sada sam opet tu. Ako na ičemu mogu da zahvalim koroni i celoj ovoj nadrealnoj situaciji, koja sad već predugo traje, onda je to povratak pisanju putopisa, a u poslednje vreme i pesama. Hvala ti korono i što si me ponovo vratila mojim dragim pratiocima i donela neke nove.

Kao što i sami znate, putovanja mimo naše domovine će još neko vreme, za nas Srbe biti misaona imenica, te celom snagom svog stvaralačkog bića naprežem svoje vijugice ne bih li čarobnim štapićem izvukla još neku destinaciju iz prašnjavog moždanog foldera i voala. Ostajemo na domaćem terenu, a ja vas ovom prilikom vodim u avanturu koja uključuje : nestvarnu lepotu, preukusnu hranu, planinu, jezera, manastir, mir, uživanje, duhovnost, dobro društvo – sve one ključne elemente za kvalitetan odmor mimo turbulentne i sve luđe prestonice.

Ovo će na neki način biti putopisni vremeplov jer se pomenuto putovanje odigralo tačno pre dve godine. Naime, baš tada sam prolazila kroz težak emotivni period, a ruka prijateljice me je zgrabila i hrabro povela u istraživanje ovog zapadnog dela Srbije. Itinerer je uključivao planinu Taru kao bazu, potom čarobni biser, veštačko jezero Zaovine, potom manastir Raču, Bajinu Baštu, Kustendorf, kupanje na Perućačkom jezeru i posetu restoranu Vrelo.