Dragi moji,
malo sam vam udarala čežnju. Kao što kod svakog ko se bavi pisanjem naiđe blokadica, tako sam se i ja malo zasitila i kreativno „istrošila“ tokom karantina, pa sam digitalno pero privremeno okačila na klin.
No, sada sam opet tu. Ako na ičemu mogu da zahvalim koroni i celoj ovoj nadrealnoj situaciji, koja sad već predugo traje, onda je to povratak pisanju putopisa, a u poslednje vreme i pesama. Hvala ti korono i što si me ponovo vratila mojim dragim pratiocima i donela neke nove.
Kao što i sami znate, putovanja mimo naše domovine će još neko vreme, za nas Srbe biti misaona imenica, te celom snagom svog stvaralačkog bića naprežem svoje vijugice ne bih li čarobnim štapićem izvukla još neku destinaciju iz prašnjavog moždanog foldera i voala. Ostajemo na domaćem terenu, a ja vas ovom prilikom vodim u avanturu koja uključuje : nestvarnu lepotu, preukusnu hranu, planinu, jezera, manastir, mir, uživanje, duhovnost, dobro društvo – sve one ključne elemente za kvalitetan odmor mimo turbulentne i sve luđe prestonice.
Ovo će na neki način biti putopisni vremeplov jer se pomenuto putovanje odigralo tačno pre dve godine. Naime, baš tada sam prolazila kroz težak emotivni period, a ruka prijateljice me je zgrabila i hrabro povela u istraživanje ovog zapadnog dela Srbije. Itinerer je uključivao planinu Taru kao bazu, potom čarobni biser, veštačko jezero Zaovine, potom manastir Raču, Bajinu Baštu, Kustendorf, kupanje na Perućačkom jezeru i posetu restoranu Vrelo.
Pomenuta saputnica je jedna od meni omiljenih jer pokrene taj tračak avanturizma u meni i pokrene taj moj tromi letnji senzibilitet koji bi samo ležao izvrnut na plaži po ceo dan uz minimalne pokrete i aktivnosti, a ujedno i pleni tom izbalansiranom energijom, koju odmah prenese na mene.
Sad sam joj zahvalna što smo za kratko vreme toliko toga obišle i baš bi mi bilo žao da sam sve to propustila. Pa da krenemo, ranac na leđa, put pod noge i pravac stanica broj jedan.
1. Počasno mesto pripada planini i nacionalnom parku Tara. Tu smo našle neki fini, udobni smeštaj koji se zove isto kao autorka ovog bloga, ali neću ga reklamirati. Tara nudi izuzetan mir, bujnu prirodu, živopisne vidikovce i izazovne uspone, ali kako ja nisam neki planinar, popele smo se samo na najniži mogući uspon. Još kad sam ugledala tablu sa stanovnicima ove planine u vidu mrkog medveda i poskoka, odmah sam se demotivisala za ulogu amaterskog alpiniste.
Kako sam veliki hedonista, tako ću pamtiti posetu čuvenoj kafani
„Kod Kurte“, gde sam na terasi smeštenoj na brdašcetu, kusala najbolju teletinu ispod sača ikad, sa pekarskim krompirom kao prilogom. Mmmm, i sad mi pođe voda na usta kad se setim tog ugođaja, sa pogledom na planinske pejzaže i zelenilo.Nemojte zameriti što će ovaj post biti uskraćen od nekih detalja, ali je to razumljivo, obzirom na to kada je putovanje bilo.
2.Jezero Zaovine koje je te godine doživelo ekspanziju na Instagramo me je zasenilo na prvi pogled. Ta nerealna boja vode i divlja plaža, bez nekih luksuznih elemenata su mi bas prijali, i osetila sam se slobodno. Sam ulazak u vodu logično nije najsređeniji i ima mulja na početku, ali čim se pustite i otisnete, noge i ruke same mašu i ne znate iz koje bi perspektive pre sagledali ovaj prirodni dar i bajku. Bilo je priče da je jezero sada isušeno, ali proverite pre puta i obavezno posetite.
3. Manastir Rača ću pamtiti po duhovnom miru naravno, perfektno uređenom vrtu, ali i ribnjaku u sklopu manastira gde smo nepca nagradile vanserijski pripremljenim ribljim specijalitetima.
Manastir je navodno sagradio srpski kralj Dragutin, pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja spomenik od izuzetne kulturne i istorijske važnosti. Čovek koji radi u manastirskom restoranu i priprema ribu, jednom nedeljno svrati u Beograd te isporuči ribu onome ko zatraži ili ribarnicama. Divno iskustvo.
Ovo je inače tura u kojoj dominira zelenilo i razni neki skriveni šumski puteljci te smo iza manastira otkrile neku neobičnu stazu, vrlo izazovnu za penjanje, sa potokom. Osetila sam se kao Crvenkapa. Takođe, na ovoj turi je bilo puno prilika da se stane i slika pogled, što na Drinu, što na hidroelektranu Bajina Bašta, taj najveći hidroenergetski objekat sagrađen na reci Drini.
4. Restoran Vrelo je bio pravo osveženje za sva čula. Izgrađen na vodopadu rečice Vrelo, koja se zbog svoje simbolične dužine od 365m naziva još i „Godina“. Takođe se svrstava u najkraće reke Evrope. Ambijent je šumski, bogat zelenilom i pleni vodenim šumovima sa svih strana. Ovaj zanimljivi ugostiteljski dragulj pripada Perućcu u sklopu opštine Bajina Bašta. Bajina Bašta je simpatičan gradić koji možete uvrstiti u rutu, kad ste već tu.
5. Stigosmo i do poslednje stanice na našem putešestviju što je Perućačko jezero. Pun lepih kafića, sa mogućnošću kupanja i rentiranja neke od kućica na vodi, što je ovog leta potpuni hit i sve je puno, kako čujem. Uređena platforma je pogodna za kupanje, sunčanje i skakanje u vodu.
E, pa dragi moji, to bi bilo sve za ovo javljanje, a nadam se da ću uskoro imati materijala i za tekst o banji Koviljači i još nekim zanimljivim predlozima za leto u Beogradu i Srbiji.
Do sledećeg čitanja, ostajte mi dobro. Broj zaraženih kako čujem opada, pa neka uz njega i neke druge loše stvari budu u padu, a ove lekovite i pozitivne, zaslužno izbiju na površinu.
Do sledeće vožnje,
ljubac od Kofernjače
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Related
kofernjača 