Već izvesno vreme se ekspres lonac emocija krčkao u meni…malo besa, malo tenzije, posoljeno sa malo straha, malo neizvesnosti, sa dodatkom raznih neizdrža i potisnutih želja, a glavni ventil, putovanja, mi je zavrnut i polako se hvatala korozija. No, svetlo na kraju tunela uvek postoji i gde ima volje, ima i načina.
Putovanja su mi inače uvek bila omiljeno bekstvo, medikament, terapija, način da provetrim mozak, napunim baterije, da se osetim slobodno i bezbrižno, donesem neke važne odluke, nešto promenim, sazrim, otisnem se, prepustim, ma jednostavno odem i budem sa sobom i svojim mislima.
Tripujići se po ko zna koji put da imam koronu, družeći se sa insomnijom koja zna da bude nekad prisutna u ovim stresnim fazama, bližio se datum mog polaska na prvo višednevno putovanje od marta.
Jeste da je to samo Vrnjačka banja, ali je osećaj bio kao da nikad nisam putovala i kao da sam zaboravila kako se pakuje i šta sad dodatno spakovati u vidu maski, rukavica itd.
kofernjača 