Snežana Medan, autorka bloga o pričama iz života “Hrast, dobro drvo”, zanimljiva, bez dlake na jeziku, jedinstvena, vešta u korišćenju pera, odlučila je da podeli sa nama svoje utiske iz Maroka. Uživajte, odavde pa nadalje Sneža preuzima kormilo. Pa kaže…

Ovo će biti moj prvi pokušaj kopirajtinga. Čitala sam na internetu nešto o tome, položila sam „Marketing“ sa 10-kom, što je valjda sasvim dovoljno da se u pisanju reklama i ja okušam! Cilj priče koja sledi, je da vas, čitaoce, ubedi da obavezno i neizostavno, prvom povoljnom prilikom, uzmete pasoš i otputujete u Maroko!

„Kofernjača“ je tu da vam pomogne da se za taj put dobro i temeljno spakujete! Da ništa važno ne zaboravite!? Ja samo pripomažem, dodajem nebitne sitnice u kofer… Kako god, ovde smo da vas udruženim snagama zagolicamo i na taj budući put, odvažimo!

Ako ste rođeni ’60 i neke, u skromnijoj porodici, sa ocem zaposlenim, majkom domaćicom, pa po dvoje dece, niste se baš nešto u životu naputovali?! Pogotovo oni rođeni na selu?!

Kakva bre putovanja? O tome niti ko priča niti misli? Mi ni ne znamo da postoji inostranstvo?

Samo gledamo kako Dunavca da se dočepamo, da se raspadamo na kosini visokog nasipa, obraslog  gustom travom i raznobojnim poljskim cvećem. Ležimo na leđima, stiskajući veđe protiv sunca što blješti i šapućemo među sobom. Da zrikavca koji mi tačno uz desno uvo, u svojoj rupici podno trave i moje kose zriče, ne uplašimo! Maštamo kako ćemo jednom videti grad, gde kuće na kućama stoje, gde su ulice, umesto naše meke, do-kolene prašine, asfaltirane i kao staklo ravne, sa belim štraftama nacrtanim po sredini i gde ima automobila. U mom selu je retko ko i bicikl imao? Svega njih par viđenijih ljudi, među kojima i moj deda, sa svojim velikim, teškim „muškim“ biciklom, sa štanglom i guvernalom načinjenim od drveta. Bicikl napravljen između dva rata, koji je moj deda vukao iz Zagreba, bežeći iz NDH-a, preko Hercegovine, Srema sve do Bačko-Novog Sela, gde se, konačno, skrasio. I bio neka faca u kudeljari. Upravnik, čini mi se.

Deda je svake godine putovao u Hercegovinu. Da obiđe svoje u Riljima, kod Nevesinja. Donosio je sa tih putovanja duvan, smrdljivi sir iz mešine… Ništa što bi mene zanimalo. Osim mirisa putovanja na njemu, tragova iz voza ili autobusa, koja su mi golicala maštu.

Zato sam volela moj plavi bicikl, bez lanca, koji je vozio samo u mestu i pakovala hulahopke u neku staru bakinu torbu, čim na vratima ugledam goste! Ja bih odma’  da me oni vode u Novi Sad! A iz Novog Sada dalje vozom u Čurug, kod moje baba- Stevanke. Sa stricem i bakom sam putovala kolima u Zagorje, preko Zagreba, gde sam prvi put videla zoološki vrt, na prelepom Maksimiru! Kukala celim putem kako neće da mi stanu uz hrastovu šumu, da nakupim žireve i suvo lišće! Kod moga pokojnog deda-uje, Ive, bivšeg željezničara u penziji ali i dalje ponosnog na svoju čojanu, plavu uniformu i časnu službu, prvi i jedini put spavala u drvenoj kući koja je imala ognjište, na slamarici!

Obzirom gde sam rasla i u kakvoj ludoj državi sam se rodila, dosta sam i putovala i videla! Neko nije ni toliko! Kupala se po raznim morima, sunčala na raznim suncima! Šetala po Veneciji, pila kafu u Švajcarskim Alpima i na Bodenskom jezeru. Spavala jednu noć u Pečuju i metroom se vozikala od Budima do Pešte! I obrnuto!

Banje i crnogorsko primorje da ne pominjem?! Kada sve saberem, nije ni loš skor! Bilo me je svuda!

O Maroku…

Maroko je jedna sasvim druga priča. Maroko ne liči ni na šta što ste do sada videli?! Možda mislite da je nalik Tunisu ili Egiptu? Ili pomišljate na Bogarta i njegovog slavnog pijanistu? Ili o zadrtom islamu i njegovim vernim sledbenicima slutite?!

Ništa od svega toga! Maroko je bajka u koju možete da zakoračite samo kada dve brave otključate: Otvorite svoje srce i svoj um za novo i drugačije od svega ranije viđenog. Tome se pustite i vrlo brzo ćete otkriti kako ondašnji svet funkcioniše. Očistite um od svih normi i pravila koja u nas vladaju. Budite srdačni, nasmejani i dobronamerni.  I zapamtite onu „Lepa reč i gvozdena vrata otvara!“ Ta će vam rešiti sve moguće probleme, koji su na takvim putovanjima uvek izvesni. Čekaju vas i vrebaju.

E, to je ta druga brava koju morate savladati. Pokušaću da vam iznesem sve moje nabacane utiske, kao vodič za vaše, naravno samostalno, putovanje u Maroko!

Ni slučajno agencijski aranžmani u kojima tu ogromnu zemlju sa njena četiri, velika kraljevska grada, proputujete za 7 ili 10 dana! To je veliki napor i mučenje. Izaberite jedan grad i provedite u njemu neko vaše, optimalno vreme.  Bukirajte sami avionske karte preko italijanskog avio-prevoznika (Povratna karta Beograd-Kazablanka  je, oko  40.000 dinara), jer je on daleko jeftiniji od ostalih kompanija! Sami izaberite hotel, ima veoma povoljnih i jeftinih. Obratite pažnju da li prihvataju otkazivanje rezervacije ili će vam ceo iznos troška „skinuti“ sa revolving kartice, pojavili se vi u hotelu ili ne, tog prvog dana vašeg boravka.

Železnički saobraćaj je savršen, bar kada su u pitanju veliki gradovi. Vozovi su jeftini i kreću na vreme. Maroko ima prave „brze pruge“, ne kao ove naše, planirane,  sa kojima se ismevamo!

Prilikom izbora grada, proverite na netu koje je boje taksiji u tom gradu, jer samo ti taksisti voze na taksimetar. Gledajte da ih zaustavite na ulici, jer na stajalištu će se uvek pogađati sa vama za veliku cenu. A kada ga odbijete baš napravi neprijatno lice. No, samo se nasmešite i idite dalje. Na stajalištu kod Železničke stanice u Fezu, traži nam 30 dirhama ( to je malo više od 300 dinara), da nas odveze do tržnog centra. Kasnije se ispostavlja da je to razdaljina od par minuta vožnje, koja je na taksimetru „crvenog“ taksija, zaustavljenog na ulici, koštala 3,60 dirhama.

Uvek se pravite kao da tačno znate gde idete i tražite da uključi taksimetar, ako on to sam već ne učini. Sve sa osmehom na licu.

U hotelu se raspitajte za ono što vas zanima i što želite da vidite. To nosite ispisano na ceduljici i pokažete ako vam treba pomoć, a ne znate francuski koji svi Marokanci govore. Mnogo njih zna italijanski i španski, engleski ređe. Za obilazak Medine (stari deo grada) u kome su sve zanatske radionice, uzmite vodiča. Pogađajte se sa njime dok ne „isterate“ najviše 20-ak evra, za višekratno i višesatno cunjanje po Medini, tom carstvu ručno izrađenih tepiha, tašni, papuča, čajnika ili mirisnih ulja koja se prave kuvanjem cvetova! Pustite da vas on vodi gde želite! Tako ćete izvući dva dobra – moći ćete opušteno da zjakate naokolo uživajući u svemu neobičnom što vidite i drugo – rešićete se mogućih napasnika koji će želeti da vam ponude svoje vodičke usluge!

Ako ste nasmejana žena, mnogi će vam se udvarati! Pitaće vas za broj telefona ili izraziti želju da sa vama popiju čaj ili kafu. Ako kažete da imate muža, odmah ćete se udvarača rešiti. Ako vam se pak, dopadne, što je realno moguće, obzirom da po Marokanskim ulicama vršlja gomila zgodnih, lepih a pri tom slobodnih muškaraca, koji uz to ne prezaju od žena kao ovi naši, nego su hrabri, odvažni i kuražni, oslonite se na svoju intuiciju i prihvatite udvaranje!

Sigurno je da među njima ima onih koji su u „lovu“ na belu, bogatu ženu, koja će ih iz Afrike, u nešto, čini im se bolje, sobom odvesti! Ali je velika većina istinskih ženoljubaca, koji impulsivno reaguju – vide ženu koja im se sviđa i odmah stupaju u akciju! Slomiće se oko vas, samo da vam osmeh na lice izmame ili na rastanku poljubac u tamni, glatki obraz, dobiju! Svaki će od vas hteti da načini svoju princezu ili kraljicu! I nuditi vam iskrenu ljubav, do groba!

Ono što celu priču svodi na izmišljenu, fanta-turističku sagu je činjenica da im u očima vidite da ne lažu! Oni to istinski misle i osećaju! Pravo i istinsko obožavanje žene u muškim zenicama se ne može odglumiti?! Samo im se duboko, kroz te crne tačke, u dušu zagledajte – sve će to, zapanjeni, videti?!

Njegovu čistu, nedirnutu dušu i istinsku želju da ga, bar pogledom, jednom, pomilujete!

Svakako, osećaj koji u Srbiji već jako dugo niste do-živeli, ni pre-živeli?! Obožavanje žena je, izgleda, umrlo još sa komunizmom?!

Ako ste verni obožavalac  ljubavi, od onih koji često na tu temu misle i opserviraju svet oko sebe, Maroko morate videti! Morate doživeti tu eksploziju osmeha koje ćete, nekim lepim gestom, izazvati! Morate osetiti toplinu i prijatnost  tih ljudi, pustiti ih da vam se približe i ponude vam svoje prijateljstvo, koje budite uvereni, ne nude tako brzopleto i lako!

 Rick’s Café Casablanca, sa enterijerom uradjenim po scenografiji iz filma. Od lampi do pijaniste

Arapi su vrlo mudri, lukavi i nepoverljivi!

Tim je veća čast koja mi je zapala! Biti pozvan od strane starosedelaca Medine, u kuću stara-majke Rahve, njenih kćeri, zetova, sinova, snajki i unučadi, na jagnjeće ćufte u harisa sosu! Na večeru, u stotinama godina staru kuću, smeštenu negde u sred tog lavirinita ulica, kaldrmi, hodnika, prolaza, kapija, basamaka… Samo za svojim domaćinima idete, ne trudeći se da put zapamtite! Jer je to potpuno nemoguće i besmisleno!

Maroko je zemlja kojoj samo treba da se prepustite! Ona vas sama vodi naokolo, otkrivajući vam svoje kraljevske, vekovima čuvane, bakrom okovane i svilom vezene, magične tajne! Zavešće vas mirisom ulja od narandžinog cveta, opiti ukusom badema i marcipana i u svoje poklonike, zauvek pretvoriti!

To morate iskusiti!