Putovanje u Kijev ću pamtiti po mnogo čemu i dosta je stvari koje baš ovo putovanje čine drugačijim, od svih prethodnih. Kao prvo, to je moje prvo putovanje autobusom koje je trajalo 40 sati samo u jednom pravcu. Potom, ovo putovanje ću pamtiti i po najlošijim putevima ikad. Sećam se, ko juče da je bilo, naše noćne vožnje po Ukrajini gde su se nizali krateri na putu i lakat krivine, uz slabu vidljivost.

Potom, ovo je prvo putovanje na kom sam bila pomoćni vodič, tako da  sam manje uživala, a više brinula o nekim drugim stvarima. Na kraju pamtiću ovo putovanje po sjajnoj grupi, koleginicama i vozačima, koji su ovu kijevsku avanturu dodatno začinili i učinili da je pamtim do kraja života. Pamtiću ga po lepom svakako i po raznim pehovima, jurcanjima, smešnim situacijama i još mnogo čemu. Jednostavno dok neko putovanje ne doživite i iz ugla vodiča, ne možete da shvatite koliko je to dinamičan i stresan posao, ali i neverovatan sa druge strane.

Što se samog Kijeva tiče, taj grad me zasenio. Toliko znamenitosti, muzeja, spomenika, impozantnih crkava i među svim tim draguljima, jedan, meni poseban.

Ajmo u šetnju !

To je boemska ulica Andrejevski spusk (silazak na ukrajinskom), koju još zovu i kijevski Monmartr, a ja sam je prozvala kijevskom Skadarlijom. Iako sam mnogo manje vremena provela u razgledanju, nego što bih to uradila kao turista, ovu ulicu sam uspela meraklijski da istražim i uživala sam.

Ova ulica je prepuna galerija, restorana, uličnih prodavaca koji prodaju antikvitete, gramofone, nakit, babuške i još mnoge sitnice. Potom, u ovoj ulici se nalazi i Bulgakovljeva kuća, potom Ričardov zamak, prelepa crkva Sv Andreja, kao i One street museum, koji je posvećen upravo ovoj ulici. Kao neko ko obožava umetnost, nisam mogla a da se ne zaljubim u ovu ulicu koja je stecište glmaca, muzičara i slikara.

U ovoj ulici kao da je vreme stalo i oseća se taj miris starih, boemskih vremena. Hajde da prošetamo zajedno !

Jureći dva zeca

Elem, na početku ulice se nalazi drvo lipe koje je 350 godina staro.  Sa desne strane ćete videti  spomenik Pronije Prokopovne i Svirida Golohvosta , koji predstvaljaju dvoje junaka iz sovjetske komedije Jureći dva zeca. Legenda kaže da ako protrljate verenički prsten koji devojka nosi, udaćete se u skorijoj budućnosti, a ako protrljate bubu na leđima momka, smeši vam se finansijski uspeh. Kao i u svakoj metropoli, mnoštvo turista ”pada” na ove priče, pa ”magični” delovi tih figura budu izlizani. Komedija inače govori o berberinu koji je kockar i prosi bogatu, ali ružnu devojku, kako bi izmiriro dugove. Naivna bogatašica pristaje na tu ponudu, ne znajući  da je on zaprosio i lepu, ali siromašnu devojku koja ga je odbila.

Šta se krija iza građenja crkve Sv Andreja?

Nakon ovog spomenika, zastaćemo ispred pomenute barokne crkve Sv Andreja i diviti se njenoj lepoti, kao što je to Gogolj činio. Jedna od legendi kaže da je na mestu gde danas protiče reka Dnjepar, postojalo more koje se povuklo kada je Sv Andrej postavio krst na mestu gde se danas nalazi Andrejevska crkva. Jedini deo mora koji je ostao je onaj pod Starokijevskom planinom na kojoj danas stoji Kijev. Zanimljivo je da ova crkva nema zvona zato što bi prema legendi ona probudila uspavanu vodu i poplavila Kijev.

Ovo arhitektonsko remek-delo je sagrađeno u XVIII v. i primetićete da preovladava zlato. Zanimljivo je da je crkva 1968.godine pretvorena u muzej, a sledi i zanimljiva priča o građenju iste.

Crkva je bila namenjena carici Elizabeti Petrovnoj a gradio ju je njen verenik, čuveni arhitekta Rastreli. Mnogi umetnici su učestvovali u osmišljavanju unutrašnjosti crkve, ali Elizabeta nije doživela završetak građenja. Nakon njene smrti, dugo je trajala borba za očuvanje crkve. Na kraju je više puta obnavljana što je uticalo na njen prvobitni izgled. Na sreću, nacrti Rastrelija su pronađeni i crkva je tada potpuno rekonstruisana. U crkvi se nalaze ostaci moštiju Sv Andreja, dopremljeni iz Italije. Stvarno posebno zdanje, oivičeno terasom, koje je lep uvod u ovu ulicu.

Na kafi kod Bulgakova

Šetnju nastavljamo dalje lagano, uživamo u šarenim tezgama i cenkanjima sa prodavcima, kad eto nas ispred Bulgakovljeve kuce, koja je danas spomen muzej. Za mene je bila velika čast da se slikam ispred ove kuće, jer je knjiga Majstor i Margarita i dalje meni omiljena i najzanimljivija knjiga koju sam ikad pročitala. U srednjoj školi baš nisam bila knjiški moljac, a za pisanje sam bila antitalenat, ali mi se ta knjiga urezala kao biser među svim onim dosadnim lektirskim naslovima.

Što se same kuće tiče, ona je za posetioce otvorena 1989.godine i muzej sadrži oko 3000 eksponata, a od toga čak 500 originalnih Bulgakovljevih stvari. Ovo je kuća koju Bulgakov pominje u svom delu Dani Turbinovih. Roman opisuje porodicu intelektualaca i nekih 50 dana u životu te porodice za vreme Građanskog rata u Ukrajini. Bulgakov smešta porodicu Turbinovih u istu kuću u kojoj je i sam boravio zajedno sa svojom porodicom tokom tih dešavanja. To je kuća broj 13 u Andrejevski spusku. Nisam stigla da posetim muzej, ali možda i to ostvarim jednog dana, pošto grad vredi posetiti barem dva puta.

Tajne Ričardovog zamka

Na kraju ću reći ponešto interesantno o zdanju koje zovu Ričardov zamak. Kao što se za svaki zamak vezuju neke mračne priče, tako se i iza ovog neobičnog zdanja kriju brojne sablasne legende i glasine. Ono što je sigurno jeste da zamak nema nikakve veza sa pravim Ričardom Lavljeg srca. Najstariji stanar ove kuće je bio Ričard Jurevic, koji je 60 godina živeo u zamku i bio vešt u pripovedanju priča i bajki, te su ga prozvali Ričard Lavljeg srca.On je ove priče i urbane legende rado pričao svom prijatelju novinaru koji ih je beležio. Što se same gradnje tiče,postoje razne verzije i nagađanja. Navodno ga je sagradio preduzimač Orlov, pod sumnjivim okolnostima i na ilegalnoj površini, zahvaljujući mitu. On je imao ideju da tu sagradi stanove za izdavanje. Sam početak gradnje je loše krenuo, jer je izbio požar, nakon koga su počele gradom da kruže mračne priče i tračevi. Neki kažu da su požar podmetnuli nezadovoljni radnici. U svakom slučaju, nakon što se građenje zamka privelo kraju, stanari su noću navodno čuli jecanje i histeričan smeh, a iz odžaka grohot. Sve to je doprinelo verovanju da su zgradu zaposeli zli duhovi i da je zgrada ukleta. Zgrada je do dana današnjeg ostala prazna. Za svaku sobu postoji zaseban ulaz a najmističnije su spiralne stepenice koje vode do kule. Da li bi smeli da se popnete uz njih?

U redu, neću više da vas plašim.

Toliko o Kijevu za ovaj put, kada se malo njihove političke prilike primire, valjalo bi da ga posetite. Samo izbegavajte odlazak autobusom. Ja ću o ovoj neverovatnoj metropoli, napisati još koji tekst a do tada vas pozdravljam. Očekujem vaše komentare i vaše utiske o Kijevu, ako ih ima.