Živim u ovom mom lepom i voljenom Beogradu već skoro 30 godina i nijednom, svojom ženskom nogicom nisam kročila na tlo Ade Međice. Sve do juče. Juče sam ceo dan bila uzbuđena i žarko želela da odem do te oaze, o kojoj sam toliko čula i na koju su boemi poput Kapora bili toliko slabi.

Moram da priznam da sam se oduševila, što retko činim. Sve mi je bio doživljaj, kao da sam ponovo dete. Od čekanja tog oronulog čamca koji vas u roku od tri minuta, za samo 100 dinara ukupno, preveze na stranu gde je Međica, pa je prvo što ugledate slika srećnog smajlija, da bi u povratku taj isti smajli bio tužan, pa do svega ostalog.Posle prvog koraka, uviđate da ste zakoračili u neki novi, bolji, kulturniji svet. Svet komšija, prijatelja, rodbina, porodica i svi su dobrodošli, iako možda nemaju neku od prelepih sojenica u posedu. Dubok hlad vodi do špica gde je kupalište i dok stignete do njega, sa leve i desne strane se smenjuju neke lepe slike iz života.Vidite majku kako poliva sina vodom iz creva, mlade kako piju pivo i uživaju, stare kako igraju šah ili peku roštilj. Svako je našao parče svoje sreće u ovoj neprocenjivoj oazi koja nam je svima potrebna u velikom gradu i zato joj svi i hrlimo i strpljivo čekamo sledeći čamac ne bi li malo pobegli od stresa, tehnologije, praznih priča, zavisti, jurnjave za materijalnim stvarima i okrenuli se prirodi, kojoj ćemo se na kraju najviše okretati i koja nas uvek nadjača na ovaj ili onaj način.

Nekima možda smeta što je Međica naseljena i što su neki ljudi tu postavili i bazene, teniske terene, ali je i pored toga, uspela da sačuva svoj šarm. Nema nalickanih travnjaka ni wi-fi-a, a ni kupalište nije sređeno, već je ulazak u vodu isto avantura. Metalne rupičaste stepenice vas vode do reke i jedan klizavi betonski deo sa koga treba što pre da se pustite i zamahnete rukama.Voda je, razume se, plitka i puna kamenja i dovoljna je da se rashladite. Ne očekujte da ćete plivati satima niti prelaziti neke dužina zbog struja, ali meni, kao velikom zaljubljeniku u plivanje to nije smetalo. Nekoliko puta sam ušla, izašla, a potom uživala u pogledu na raznorazne splaviće koji se nižu kao biseri na ogrlici. Zvuci gitare koji dopiru sa tih splavića u daljini takođe prave atmosferu, kao i gliseri koji neprestano jurišaju i prave talase.

Na Međici ne zaostaje ni romantike ni intimnosti, pa predlažem da sa voljenom osobom uživate u prelepom zalasku sunca.

Savetujem i da odete do kraja ostrva, da osmotrite sve te slatke kućice, što na vodi, što na kopnu. Napojite oči zelenilom, a uši zvucima prirode i to će vam dovoljno napuniti baterije za još jednu turbulentnu, gradsku nedelju. Srećni smo što imamo ovu oazu i raduje me da je jedna odabrana zajednica svesna toga i da to neguje.

Svim svojim prijateljima sam prenela svoje utiske i jedva čekam da uživo dožive o čemu pričam, a svakako se želim vratiti i kako bih probala kobaje čiji se miris ovaj put fino uštekao u nozdrve.

Do sledećeg susreta, ostajte dobro i probajte da pronađete neke nove oaze u ovom ili drugom gradu, neke za koje možda znate ceo život, a niste imali prilike da odete. Život ne može da čeka, pa sami preuzmite inicijativu. Leto u gradu može biti jako zanimljivo i ekonomično, samo ako se malo potrudimo. Ne mora uvek da se pređe granica da bi se uživalo i nešto novo otkrilo.

P.S. Neke od slika su pozajmljene iz mamine kolekcije, pa ne zamerite.

Pozdrav