Dragi moji,

kao sto sam i obecala, danas objavljujem post o Bolonji. Nije mi praksa da zaredjam dva posta dan za danom, ali imajuci u vidu da dugo nisam nista objavljivala, necete mi zameriti.

Ovaj post ce biti lisen suvisnih istorijskih cinjenica ili monotonih podataka. Vise cu akcenat da stavim na atmosferu i jedinstveni ritam ovog studentskog grada. Samim tim sto je Bolonja studentski raj, izuzetno je pozitivan i ziv grad koji vas prosto inficira svojom energijom. Ulice su ispunjene mladima, trgovi umetnicima i muzicarima, sve vrvi od optimizma i neke opustene, zdrave energije.

Grad vas mozda nece vizuelno oduseviti poput Rima i Firence, ali ritam i atmosfera i mentalitet sigurno hoce. Hedonizam je ovde prisutan i izrazen na svakom koraku, u raznim oblicima. Kao sto sam i rekla, u Bolonji se pojede najvise hrane u Italiji, pa je zato jedan od njenih epiteta i la grassa (debela), koji se pominje u naslovu. La dotta bi u prevodu znacilo da je ucena, obzirom na to da je mesto nastanka prvog univerziteta, a la rossa znaci crvena, zbog brojnih crvenih fasada koje dominiraju ulicama grada. Bolonju stiti veliki „kisobran“ koga cini  bezbroj arkada koje se prostiru na 40km povrsine, te mozete nesmetano da setate i po kisi. Inace je Bolonja poznata po izrazitoj vlaznosti zbog cega leto nije najpogodnije vreme da je posetite, vec prolece.

U najstrozem centru grada, preporucujem da posetite ekstremno turisticku ulicu pod nazivom Pescherie Vecchie iliti stare ribarnice, u blizini glavnog trga Piazza Maggiore. U ovoj maloj, ali slatkoj ulicici, redjaju se jedna do druge brojne mesare ali i ribarnice gde mozete napraviti pauzu od setnje i uzivati u brusketima ili poruciti neku platu sa sunkom, mocarelom, prsutom itd. Razne su varijante kojima mozete obradovati vasa nepca. U ovoj ulici se uvek trazi sto vise, pa budite strpljivi i brzi cim ugledate neki slobodan. Iako Bolonjani misle da je ovo samo jos jedna u nizu turistickih atrakcija, nemojte je propustiti. U ovu ulicu cete se zaljubiti na prvi pogled.

Za ljubitelje sladoleda, preporucujem da probate cuveni Gianni sladoled koji je isto u samom centru smesten, blizu simbola Bolonje, dvaju krivih tornjeva, Garisende i Asineli. Nekada je Bolonja bila preplavljena tornjevima, ali danas ih je svega 20 koji su preziveli pozar i odoleli zubu vremena. Oni su nekada bili simbol moci porodica koje su ih posedovale, a imali su i vazan strateski znacaj. Moguce je popeti se u ova dva i uzivati u pogledu, ukoliko ste voljni da predjete nekoliko stotina stepenika, za sta mi ovoga puta nismo imale ni kondicije ni vremena.

Izvan grada se inace nalazi brdo Sv Luke sa istoimenom velelepnom bazilikom. Navodno se sa ove verovatno najvise tacke pruza nestvarna panorama grada, iako se u to uzivo bas i nismo uverili. Do brda se moze doci peske, sto je poduhvat ili taksijem pa da vas on malo priceka i vrati u centar. A kad se vratite tu, skoknite do Finestrella di Via Piella, prozorcica kroz koji se vide ostaci kanala koji je nekad snabdevao Bolonju vodom i prilicno lici na Veneciju. Zao mi je sto nisam stigla da posetim Bolonjski univerzitet i izmedju ostalog salu u kojoj su se ranije odrzavali casovi anatomije.

Kao sto sam pomenula u prethodnom tekstu, obavezno probajte taljatele u ragu sosu u Bolonji, nikako ne trazite spagete u bolonjeze sosu.

Ja cu se, nadam se, vratiti jos koji put u Bolonju i obici je malo detaljnije, sa posetom i nekom od muzeja za sta sada nisam imala vremena. Kao sto znate, mana tih povoljnih tura je sto su prenaporne, imaju previse fakultativa koje vas isto mame, pa ne stignete istinski da osetite car grada u kom ste smesteni. Mi smo ovoga puta namerno preskocile jednu fakultativu i to mi je jedan od najlepsih dana jer smo ga uredile po svojoj meri i imale dodatni dan u Bolonji kao i priliku da iskusimo autenticni cas kuvanja, u srcu Bolonje, o kome mozete vise procitati ovde. Imajte na umu da je vikendom taj najstrozi centar grada zatvoren za saobracaj i autobuse, kako bi pesaci nesmetano uzivali.

Nas hotel je bio relativno blizu centra, a voznja taksijem od hotela do samog centra je iznosila oko 10 evra. Jedna od taksi stanica se nalazi u blizini dve kule, a ukoliko ga zaustavite a ne pozovete, onda vam mogu vise naplatiti voznju.

Sve u svemu preporucujem ovaj simpaticni, topli gradic velikog srca, koji tek poslednjih godina postaje turisticki atraktivan pa nema onih ogromnih guzvi i rulja turista kao u vodecim italijanskim gradovima. Zbog toga mi je dodatno prijao ovaj grad, a neobicno mi je bilo sto u nekoj od glavnih ulica nisam naisla na suvenirnice.

Bilo bi lepo da i nasi gradovi pokupe nesto od ove prepoznatljive italijanske atmosfere i da vidimo vise nasmejanih i zadovoljnih lica na nasim ulicama. Italijani su majstori uzivanja u zivotu i onim sitnim zadovoljstvima koja ga cine dodatno interesantnim i uzbudljivim.

Do sledeceg posta, carpe diem i pravite se da je zivot sladak.

Kofernjaca