Dragi moji,

bas me dugo nije bilo. Naidje tako neki period u zivotu ili minus faza kad se otudjis od sebe i udaljis od svojih interesovanja i onoga sto te je nekada cinilo srecnim, a onda iz dana u dan, radis na tome da se vratis sebi i prisetis se ko si bio i sta te je to cinilo srecnim pre nego sto si zapao u tu fazu. Recimo da sam ja sad u toj nekoj fazi menjanja sebe i vracanja sebi a da su putovanja, u raznim nekim zivotnim fazama, meni bila najbolja terapija i vracala mi neophodnu snagu. U nekim trenucima sam se poistovetila sa glavnom junakinjom filma i knjige „Eat, pray, love“, i jos bolje je razumela nakon ovog putovanja.

Emotivne trzavice su sastavni deo zivota, ali moj savet je da budete strpljivi i dobri prema sebi, da radite sto vise stvari koje vam pricinjavaju zadovoljstvo, okrenete se hobijima i pustite vreme da ucini svoje. Porodica i prijatelji su naravno tu, ali najveci deo tog putovanja morate proci sami i tokom tog puta cete otkriti mnoge nove stvari o sebi i sagledati zivot iz drugog, zrelijeg ugla.

No, dosta sa filozofijom, malo sam htela da ovaj post zvuci netipicno i pomalo motivaciono, ali ne brinite. Ostajem i dalje pri magiji koju pruzaju putovanja i delim ta iskustva sa vama, kao i do sada.

Pa, da pocnemo. Ja smatram da nista u zivotu nije slucajno pa sam tako proslog leta na jedrenju sasvim slucajno saznala da u Beogradu postoji skola italijanskog jezika i ujedno i kuvanja italijanskih specijaliteta. Ko bi rekao da ce mi nekoliko meseci kasnije, bas reklama za tu skolu iskociti na Instagramu i tako sam otpocela svoje vracanje Italiji koju toliko volim i jeziku koji sam dve godine ucila na fakultetu, ali vecinski zaboravila. Nekako sam sebi zacrtala da ce mi ova godina biti u znaku Italije i resila da za Prvi maj napokon posetim Bolonju i oblast Emilija Romanju. Tako je bilo, s tim sto sam ovoga puta klasicnu turisticku turu busom, preplavljenu fakultativnim izletima, resila da zacinim casom kuvanja i kod divne Italijanke Kristine u njenoj skoli kuvanja Italy foodnest.

Nekoliko dana pre dolaska sam mejlom zakazala termin, uslove placanja i ostalo, ali nisam ni najmanje ocekivala koje se neverovatno i autenticno iskustvo krije iza tog susreta. Kristina je „svila gnezdo“ svoje skole u mirnoj cetvrti u Bolonji, u toplom stanu sa umetnickim dojmom i unikatnim detaljima, prijatnom, prostranom kuhinjom i mnostvom zanimljivih kulinarskih alata koji znatno olaksavaju pripremu tradicionalne sveze paste koja je karakteristicna za kulinarsku licnu kartu ovog kraja Italije. Kristina je jedna sposobna i kreativna zena koja ima svoje saradnice kuvarice sirom Italije i svakog dana ljudi iz najrazlicitijih delova sveta dolaze da nauce male tajne pravljenja cuvene italijanske paste u domacoj atmosferi gde se stvarno osecate kao kod kuce.

Bolonjska skola konkretno nudi dve opcije : jedna je poseta pijaci plus cas kuvanja i degustacija, a druga je cas kuvanja i degustacija tri jela. Mama i ja smo se opredelile za ovu drugu, kracu varijantu koja nam je zaista ucinila boravak u Bolonji posebnim. Na kraju smo probile taj zvanicni termin i ostale barem jos dva sata da caskamo na razne teme sa nasom izuzetno prijatnom i zanimljivom domacicom koja je pored kuvanja, veliki postovalac filma, fotografije, putovanja, golfa i mnogo mnogo cega. Spontani susret koji ce, sigurna sam, voditi ka jednom lepom prijateljstvu u buducnosti, a gde cete lepse prijateljstvo od onog koje kao temelj ima ljubav prema kuvanju, Italiji i italijanskoj kuhinji.

Pa, da pocnemo sa kuvanjem. Dosavsi pred vrata stare zgrade u kojoj se nalazi ovaj fenomenalni stan, cula sam sa prozora Kristinin glas, koja nas je pozvala da udjemo. Cim smo usle, znale smo da nema vremena za gubljenje. Nasa vredna domacica je sve uredno pripremila za svoje dve ucenice tog mirnog nedeljnog popodneva i cas je zvanicno mogao da pocne. Na velikom stolu su se nalazile dve poklon kecelje, kao i brosura sa receptima i korisnim informacijama na temu kuvanja i testa.

 

Bila sam jako uzbudjena i osetila neoopisivu srecu, posle dugo vremena. Koja je to privilegija da ucis o pravljenju paste u njenoj postojbini od cistokrvne Italijanke i vrsne kuvarice. Osetila sam se kao malo dete koje se mota po kuhinji dok stariji nesto prave i pokusavam da naucim sto vise trikova vestijih od mene. Moram priznati da nisam nikad bila preterano vesta sa oklagijom i testom, ali sam u ovom casu istinski uzivala i bogami fino se namucila, ali su zato plodovi mog rada bili posle jos sladji.

Meni se sastojao iz tri jela : taljatele u ragu sosu (spagete bolonjeze su Italijanima cista prevara, pa ih nemojte traziti u restoranima po Bolonji), potom farfale (masnice) sa prsutom i limunovom korom (limun je najpogodnije da bude iz Amalfija koji je poznat po uzgajanju istih, ali naravno da ce i pijacni posluziti) i na kraju tortelone punjene rikota sirom i persunom sa puterom i zalfijom. Domacica nas je nagradila cokoladnom salamom koju je sama napravila, a i ragu sos nas je uveliko cekao na ringli jer se on mora kuvati minimum pet sati.

Glavni sastojci sveze paste su jaja i brasno. Tako smo prvo napravile krug od brasna i u njega izlupale jedno jaje. Na svako jaje ide 100gr brasna. Po pravilu koliko osoba ima, toliko treba i jaja i gramaze brasna. Jaje smo potom umutili viljuskom, postepeno dodavajuci brasno, da bi na kraju to sve sjedinili i potom umesili mekanu, zutu lopticu. Ova pasta se pravi od posebnih jaja cije se koke hrane pretezno kukuruzom zbog cega pasta bude tako dukat zuta. Nakon sto se loptica formira, odlozi se u kesicu za zamrzivac i ostavi nekih pola sata do 45 minuta. Nakon toga se dugo, dugo razvlaci oklagijom dok se ne dobije zeljena debljina, nakon cega se sece precizno na jednake kvadrate i potom se prave zeljeni oblici. Pasta se kuva svega par minuta nakon cega je spremna za serviranje i degustaciju. Sama izrada svih tih neobicnih oblika je bila veoma zabavna, a ja sam uvek iznova zadivljena time na koji nivo su Italijani uzdigli kulinarstvo i vrste pasti i izradu istih, i ne samo njih, vec i sireve, prsute itd.

Emilija Romanja je oblast u kojoj se pojede najvise hrane u Italiji godisnje, te je ne zovu dzabe „trbuh Italije“, a jedan od epiteta Bolonje je i debela, potpuno opravdano. Nakon ovog putovanja, morate nabaciti koji kilogram jer inace ko da niste ni bili. Sa svih strana ce vas mamiti raznorazni mirisi mocarele, parmezana, prsute, sunke i zaista je tesko biti karakter i odoleti. O sladoledu tek da ne pricam.

No, nakon umascenih, pobrasnjenih ruku, mogle smo da se opustimo i uzivamo u plodovima svojih vestih dlanova i prstiju. Torteloni su mi se najvise dopali definitivno, kao i taljatele. Toliko smo se najele tog popodneva da maltene do sutra nismo bile gladne uopste. Ovo iskustvo je bilo hrana za glavu, dusu i telo i toplo preporucujem svima koji ikada budu imali prilike da ovako nesto dozive, da nikako ne propuste. Nadam se da ste uzivali u mom povratnickom postu od koga ce vam poci voda na usta, nadam se. Prijatno vam bilo, pa se uskoro druzimo u nekom novom tekstu inspirisanom Italijom. Ovo putovanje je riznica maste i inspiracije, tako da cu u narednom periodu gledati da nadoknadim propusteno.

Ostajte dobro !

Baci e saluti od Kofernjace