Dragi moji,
dočekasmo i taj dan kada je sunce granulo punom snagom i obasjalo beogradski asfalt i simseve duž grada, kada ponovo možemo prošetati koliko nam srce ište, popiti homemade ice tea ili kafu u lokalnom baru, kupiti sladoled u parku, uživati u letnjem žamoru i grohotu koji dopire sa ulica, takođe možemo uživati i u lepoti svoje terase.
Nakon temeljnog čišćenja mog ušuškanog balkona, nakon što sam sveže nabrano poljsko cveće stavila u vazicu, udobno zavaljena odlučujem da sa vama podelim i jednu pomalo neprijatnu situaciju sa putovanja koju doživeh prošle godine na proputovanju po Evropi.
Kao što znamo, putovanja nam donose nova iskustva i poznanstva, šire nam vidike a kadkad nam nenamerno prirede i neku potpuno nepredviđenu i neobičnu situaciju, kao i život sam. I ova i situacija koju ću pomenuti nas uče da postanemo svesni i zahvalni za ono što imamo i da ne zaboravimo olako kroz šta smo prošli, već nešto naučimo i izađemo ko bolji ljudi.
Verujem da ste se razmileli po kafićima, baštama, parkovima, splavićima, šetalištima i ko će po ovako lepom danu da čita šta Kofernjača ima da kaže, ali uzdam se u svoju moć privlačenja čitaočeve pažnje i verujem da vas ni ovaj post neće ostaviti ravnodušnim.
Elem, da se vratimo na početak. Ovde neće biti toliko akcenat na slikama, koliko na priči. Dakle, kompletnu rutu sam navela u postu Kofernjačina lisabonska priča. Po napuštanju Lisabona, trebalo je da nastavimo put ka Saragosi gde je planirana tehnička pauza u trajanju od nekih 10 sati. Sećam se koliko smo lepo taj poslednji dan provele saputnica i ja u Lisabonu, ne sluteći šta nas čeka.
Na nekih sat ipo vremena od Lisabona, na sred autoputa u predvečerje, autobus nam se iz čista mira zaustavio. Mrak je polako počeo da pada, a i panika je polako zaposedala autobus. Vozači su pokušavali da otklone kvar ali bezuspešno a napolju je bivalo sve hladnije. Vodič se baš potrudio da reši problem, ali ništa. Potegla je svoja poznanstva iz Lisabona kako bi mi dobili novi bus. Vreme je u tom trenutku stalo.
Na nekih sat ipo vremena od Lisabona, na sred autoputa u predvečerje, autobus nam se iz čista mira zaustavio. Mrak je polako počeo da pada, a i panika je polako zaposedala autobus. Vozači su pokušavali da otklone kvar ali bezuspešno a napolju je bivalo sve hladnije. Vodič se baš potrudio da reši problem, ali ništa. Potegla je svoja poznanstva iz Lisabona kako bi mi dobili novi bus. Vreme je u tom trenutku stalo.Nismo imali preteranih zaliha ni hrane ni pića. Nervoza je počela da se širi. Napolju se spustio mrak, putnici su izašli sa ćebićima, muvajući se oko vozača. U međuvremenu je i policija stala da kao pomogne i neki majstor se tu zadesio ali ništa. Sad se ne sećam koliko smo tačno dugo bili tu zatočeni ali nekoliko sati sigurno jesmo. Šest ili sedam, ko će ga znati a nije ni bitno.
Kako to obično biva u naizgled bezizlaznim situacijama, rešenje se pojavilo iznenada. Barem delimično. Vodič je uspeo da izdejstvuje drugi bus, te smo po mraku, mrtvi umorni morali da raspoznajemo kofere i prenosimo stvari u novi.
Plan je bio da dođemo u prvi obliznji grad Evoru i da se tu smestimo u hostel. Kad ono međutim…dogegasmo se do hostela mrtvi umorni da bi saznali da je vlasnica razumela da sutra tek dolazimo te da pre 13h popodne neće da nas pusti. U taj grad duhova smo stigli oko 5 ujutru, sada već prilično izmrcvareni i nervozni ali kako naš narod svaku situaciju okrene na humor, tako je i ovoga puta bilo vickastih saputnika. Elem, bili smo prinuđeni da odspavamo u parku iako nam adrenalin to baš i nije dozvolio i da čekamo da se otvore kafići. Stvari smo privremeno uštekali u prostorije neke natkrivene pijace gde su nas svi čudno gledali, ali nas nisu izbacili.
Ja sam u ovoj fazi bila toliko besna i revoltirana da je malo falilo da se vratim avionom kući i već sam gledala potencijalne letove. Sa svitanjem smo dodatno pešačili i vukli kofere do nekog drugog hotela, gde su bile do polaska.
Sama Evora je interesantan grad sa antičkim iskopinama i zanimljivom turističkom ponudom, te smo vreme iskoristili za šetnju i obilazak, ali preko volje. Naposletku je naš autobus bio popravljen te smo mogli da nastavimo put dalje, s tim da smo zbog peha preskočili Saragosu i krenuli direktno put Đenove te u busu proveli nekih 28 sati u kontinuitetu. Ispostavilo se da je kvar bio benigni, te se po dnevnoj svetlosti problem daleko brže rešio.
Moram priznati da sebi skidam kapu za mnoge situacije u životu, pa i za ovu. Treba dosta hrabrosti da se sam upustiš u ovu avanturu busom i pređeš 8.600 km i prevaziđeš tu stresnu situaciju bez igde ikog svog. Šta da vam kažem, i ovakvi pehovi čine putovanja i dobar su materijal za blog i prepričavanje unucima jednog dana haha.
Moj savet je da izbegavate ove duge autobuske ture i da birate proverene, pouzdane agencije kojima se ovakvi propusti ređe dešavaju ili nikad. Preporučujem i grad Evoru, kada vas put navede u Portugal. Na poslednjoj slici iz busa se mogu videti moji podočnjaci usled cele te agonije, ali i osmeh po uspešnom završetku svega. Slika namerno nije dočarana zbog autentičnosti celog iskustva.
Koristim priliku da zamolim da poštujete i dalje bezbedonosne mere, ali i da sve više uživate u stvarima kojih ste se uželeli u proteklom periodu. Mah mah od Kofernjače i pozdrav za saputnike sa kojima sam prošla kroz sve ovo.
kofernjača 
Ćao Kofernjačo,
iskreno, ja bi sela i plakala od muke. Baš ste imali peh,ali se sve dobro završilo i izrodio se ovaj zanimljiv tekst. Hvala na putničkim savetima. Mah, mah
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Razumem te, jer sam se slicno osecala. Nije nimalo prijatno, ali visa sila. Nastavi da pratis Kofernjacu koleginice putnice. Mah mah
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vreme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposeti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje.Ostajući, čovek trpi ili napada.Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mesto i nametnute uslove. (Meša Selimović)
Veliki pozdrav putnici Kofernjači
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Oh, divnog li komentara kroz ovaj duboki, tako realan citat. Pozdrav za Jecu, nemam sta da dodam. Ko ne putuje, cita samo jednu stranu knjige. :))
Свиђа ми сеСвиђа ми се