Dragi moji, vratila sam se sa još jednog dinamičnog putovanja po Italiji. Dok gledam ovaj tmurni dan kroz prozor, mislima sam i dalje u prelepom Portofinu, klopam rižoto i pijuckam Aperol špric. Kratka, ali veoma slatka tura i preporuka. Naravno, ne može sve da bude idealno, pa ću ovom prilikom navesti neke malo lošije strane masovnog turizma koje su se najbolje ispoljile tokom špartanja po Cinque terrama.

Kada uplatite aranžman u kom je akcenat na Cinque terrama, krenete da guglate i da se divite tim nestvarnim fotografijama i da smišljate kako ćete se slikati na tim prelepim lokalitetima. To su naravno trenuci kada vas obuzme ženska mašta nepresušna. Kada stignete na lice mesta, realnost je malkice drugačija.Prvo da kažem koju reč o ovom novom turističkom biseru. Nacionalni park Cinque terre bi u prevodu sa italijanskog značilo pet zemalja, a zapravo se misli na pet sela sa šarenim kućicama, kako bi ribari u stara vremena znali koja je njihova i koja su jedno do drugog u brdima. Afirmaciji ove oblasti treba da zahvalimo brojnim Amerima italijanskog porekla, zapravo brojni Italijani su se iz ove oblasti uputili ka Americi trbuhom za kruhom naravno. Imena sela su : Riomaggiore(Velika reka), Manarola (u prevodu mlin za pravljenje maslinovog ulja), Corniglia, Vernazza  i Monterosso (Crvena planina).Sela su povezana vozovima koji često saobraćaju u oba pravca i uz kupljenu kartu koju poništite jednom, vozite se ceo dan neograničeno. Sve te stare šarene kućice su divne i prelepe, kao i male radnje sa brojnim lokalnim proizvodima poput pesta i čuvenog dezertnog vina boje meda Sciacchetra, (Skaćetra) ali ono što kvari celu idilu jesu brojni turisti na previše uzanom i malom prostoru.Gužva po vozovima, jurcanje i kratko zadržavanje po selima baš kvare utisak celog putovanja. U restoranima dugo čekate da bi bili usluženi i osećate kao da vam je lični prostor ugrožen.Marina u svakom ovom mestu je moguće mesto za bekstvo i uživanje, pogotovo u Vernazzi.RiomaggioreVernazza 

Što se Corniglie tiče, ona malo odstupa po građi od ostalih sela, jer do prelepog pogleda vode 382 stepenika ili neki lokalni bus. Imajući u vidu da mi se nije toliko pentralo, a da sam i vremenski bila prilično ograničena i ne baš sigurna koliko često taj bus saobraća, moja saputnica i ja smo rešile da to selo preskočimo i umesto toga rešile da uživamo u ručku sa pogledom na more, u Manaroli. Slike sa Google-a uglavnom jesu slikane u Manaroli iz nekih posebnih uglova ili sa mora ili zahvaljujući Vii del’ Amore, koja je ovom prilikom bila zatvorena, osim nekih 200 metara.

Manarola

Staza ljubavi (Via del’ Amore) je inače staza duga oko kilometar i povezuje sela Riomaggiore i Manarolu. Ime je dobila po ljubavnom paru koji je bio razdvojen planinama, pre ove staze a zbog četvoro turista koji su prošlog septembra zadobili povrede prilikom prelaska, je sada u procesu renoviranja i zatvorena. No, tih 200 metara iz Manarole je sasvim dovoljno da odatle napravite neke nezaboravne, wallpaper fotke, što smo takođe moja saputnica i ja naknadno skontale.

Mi smo se inače kretali kontra smerom, od Riomaggiore-a do Monterossa. Kada ste u Riomaggiore-u, popnite se brojnim stepenicima koje idu između zgrada do vrha odakle se pruža impresivan pogled. Čini vam se iz grada da to te tvrđave ima mnogo, ali se brzo stigne, laganim tempom.

Riomaggiore

U svakom slučaju, selo koje je mene oduševilo i koje mi je baš trebalo na kraju napornog dana i turističke jurnjave jeste Monterosso. Ne mogu vam opisati umirujuću energiju ovog mesta, široku plažu, prelepu, jako lepe, ulickane restorane koji se nižu duž rive. Najbolje od svega je što nema toliko turista i što imate prostora da dišete i slobodno uživate u pogledu.

Monterosso

Inače, naš voz smo za prvo selo hvatali iz malog mesta Levanto. Ono što treba nabaviti jeste red vožnje i obratiti pažnju na dane praznika i vikende. Većina putnika u našoj grupi je htela da uhvati voz u minut do 12, koji je na kraju kasnio, pa je nas par celu grupu čekalo skoro sat vremena. To su neke mane kada zavisite od grupe i busa, ali dobro. Sa druge strane se zna satnica i stignete svuda, samo malo jurcate.

U svakom slučaju, drago mi je da sam bolje upoznala i istražila ovu nestvarnu Ligurijsku oblast i po ko zna koji put se zaljubila u Italiju. Istina je da je ona kao destinacija previše komercijalizovana i turistički konzumirana, ali su njena lepota i posebnost magnet, koji nas iznova sve privlači, pa zažmurimo na neke nedostatke.

U nekom narednom postu, otkrivam biser francuske rivijere Menton, grad limuna.

Ostajte dobro !

Pozdrav,

Kofernjača