Jedna noć u pustinji

Dragi moji, bliži se još malo kraj prve polovine ove 2019.godine i moram reći da je i meni i mom koferu priredila brojna iznenađenja i neobična putovanja. Ovo je godina kada sam napunila čuvene Isusove godine za koje se kaže da predstavljaju početak novog životnog poglavlja i zaista predosecam da će ova godina biti potpuno drugačija od svih ostalih i da će mi doneti pomeranje granica za lestvicu više, nesvakidašnja iskustva i ljude, što već čini, vrlo uspešno.

Tako sam ja ove godine svoj novi pasoš ispunila jordanskom vizom i time prvi put zakoračila svojim putničkim stopalom na tle mimo evropskog kontinenta. Malo je reći da me je ova destinacija oduševila, proširila vidike, natopila čula mirisima i ukusima orijenta, um beduinskom filozofijom, srce ispunjenošću a dušu balansom. Ukratko, vratila me sebi i pružila sve ono što mi je bilo potrebno. Ovo je prvi u nizu postova o Jordanu u kome sam rešila akcenat da stavim na tu jednu, ali vrednu noć provedenu u pustinji Wadi Rum. Naspite svoje omiljeno piće, zapalite cigaretu i upustimo se zajednu u ovu nadrealnu avanturu paralelnog pustinjskog univerzuma sa prizvukom filma Lorenc od Arabije ili nekog drugog starog blokbastera sa epicentrom dešavanja u pustinji.20190217_124556

Kada idete preko agencije na ovu turu, u ponudi su brojni izleti, tačnije poludnevni izlet glavnog grada Jordana Amana, poseta planine Nebo i Mrtvog mora, Petra,  i naravno noć u pustinji Wadi Rum. Ovo je inače prva pustinja u kojoj sam ikad boravila i moram priznati da mi je malo bilo stresno i da nisam znala šta da očekujem obzirom na to da smo u njoj proveli ceo dan i noćili. Pitala sam se kako izgleda taj pustinjski kamp, da li ima zmija, da li će mi biti dosadno itd itd. More pitanja je opsedalo moju hiperaktivnu glavu sve do trenutka kada su pustinjske čari počele da me obuzimaju i polako unesu ravnotežu i mir u dušu i telo. Ništa lepše nego kad smo u balansu sa sobom a ujedno i ništa teže.20190217_124056Dakle, nakon što smo napustili autobus, brzinski su nas raspodelili u džipove i otpočela je uzbudljiva vožnja po pustinjskim dinama. Neki vozači su bili umereni, neki su baš divljali, ali sve u svemu ludo iskustvo koje treba doživeti. Povremeno smo pravili pauze za slikanje ili bi stali ispred pustinjskog satora da tu popijemo čaj ili kupimo neki sapun ili đinđuve. Vozeći se stigli smo i do tačke promene našeg prevoznog sredstva.20190217_13042220190217_131641_00120190217_131655_001Prešli smo na kamile i jahali ih nekih pola sata prolazeći kroz stene ogrejani pustinjskim suncem i autentičnim prizorima. Grupa nam je bila vrlo skladna i raznovrsna tako da nikad nije bilo dosadno i baš smo se lepo slagali. Svaki deo grupe bi predvodila jedna kamila iza koje su išle još tri, četiri. Dešavalo se da baš budu blizu pa smo vodili računa da ih ne udarimo.Moja kamila je bila jako stara i spora, pa je dobila dosta batina od goniča, ali to nije preterano uticalo na njeno ponašanje i ritam. Jahanje kamile je takođe iskustvo koje sam prvi put doživela u životu, a imala sam prilike da okusim i kamilje ćevape, kao još jedno u nizu unikatnih iskustava na ovom orijentalnom putešestviju. Gonič moje kamile je takođe bio jako star i kada sam ga zamolila da me slika, rekao je : „No good“ i vratio mi mobilni, kada sam shvatila da je napravio nekoliko selfija, ne videvši da je uključena prednja kamera, pa je tako spontano nastala ova slika ispod.

20190217_134637_00120190217_13533920190217_135418IMG-1e2017ff6445cfabfb77ce1ac613410b-VKAMILAkamile 2.jpgkamile.jpg

indijanaIMG-bd19142fc95a8313164a2e09be360e60-VPUSTARA.jpgPUSTINJA 5.jpgSTOPALO.jpgPUSTINJA4.jpgSamo penjanje i silazak sa kamile su bili posebni doživljaj. Malo sam se bila prepala pri penjanju, ali nakon što se ona učvrstila i uspravila stav, baš sam uživala u jahanju. Bilo je kratko, ali slatko i potom smo ponovo prešli u džipove koji su nas odveli do kampa u kom smo proveli čarobnu pustinjsku noć. Taj naš kamp je jedan od brojnih i sačinjen je od nanizanih šatorčića koji unutra imaju uglavnom po dva ležaja i skromno kupatilce sa tuš kabinom i strujom. Naš lokalni vodič je rekao da ovo nije ni blizu pustinjskom iskustvu iz davnina kada nisi imao ni struju ni neke naročite uslove. Uz krevet smo dobili i debelo ćebe jer su noći u pustinji vrlo hladne i temperatura se u februaru spusti i do 6,7 stepeni, a grejanja nema tako da je to ćebe neophodno. Ne mogu reći da sam se naspavala u toj šatri ali nije mi žao. Ovo nesvakidašnje iskustvo vredi svaki euro, a šta smo sve doživeli pre spavanja, vredi pomenuti u ovom pitkom postu.SATORPUSTINJAPUSTINJA 2

Po dolasku u kamp i nakon raspodele, okupili smo se oko vatre a potom uživali u raskošnoj gozbi i bogatoj pustinjskoj večeri koju su za nas napravili lokalci u svojim autentičnim nošnjama. Bezbroj salata, soseva, humusa i naravno jagnjetina i piletina spremljene tako da se iz zemlje iskopa velika posuda prekrivena folijom, te zemlja upije svu mast i dobije se jako ukusno i sočno meso. Bukvalno prste da poližete, a onda nakon kraćeg predaha od jela, počinje žurka u kojoj nema sedenja. Domaćini sve podignu na noge i svi igraju i uživaju u razmeni te neke magijske energije koja oslobađa od svega lošeg ili negativnog u čoveku. U pauzama od igre ste mogli da sednete pokraj vatre i da uživate u čarima šiše i beduinskog čaja, koji je predivan i miriše na još. Svi smo se grupno šćućurili oko vatre, ćaskali, smejali sa lokalcima, slušali njihove tradicionalne pesme izvođene na tradicionalnim instrumentima i stvarno su nam priredili veče za pamćenje. Jeste da smo mi ko zna koja po redu turistička grupa koja prolazi taj scenario, ali nema veze. Uživali smo, prepustili se čaroliji orijenta i pustinjskog ambijenta i za kraj ove neobične večeri za pamćenje, otišli smo u kratku šetnju izvan kampa da uživamo u lepoti zvezdanog neba. VATRICAKOPANJE

MESOVECERASATOR2aladin

Oni koji su sutradan baš bili vredni su ustali oko 6 da uživaju u čarima izlaska pustinjskog sunca dok smo se mi ostali izležavali i čekali pustinjski doručak. Nakon doručka, ubrzo smo krenuli put Wadi Muse koja je dom nestvarne Petre, o kojoj će više reči biti neki drugi put. Nadam se da sam uspela fotografijama i rečima da iole dočaram ovu noć i sve što smo tog jedinsvenog dana proživeli. Ostajte dobro do sledećeg posta, a kao začin ovog teksta, predlažem da posetite sajt https://lejo.hr i tamo možda nađete idealni smeštaj u primorskom hrvatskom gradu Omišu, obzirom da se sezona letovanja bliži.

 

P.S. Neke od fotografija sam pozajmila od drugara iz grupe, pa se nadam da se neće ljutiti.

Do sledećeg pisanja,

Kofernjača

11 thoughts on “Jedna noć u pustinji

Оставите одговор на Mara Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s