Leta Gospodnjeg 2019.godine, jedna iskusna, relativno mlada putnica i gradska šmizla je odlučila da točkiće svog kofera provoza asfaltima Italije, Španije a pre svega Portugala, što joj je bio višegodišnji san.

Dvonedeljna avantura busom je otpočela na jezeru Komo, potom nastavila ka letovalištu Ljoret de mar gde smo iskusili čari prvog kupanja i tako odmorni krenuli ka prestonici Gaudijeve genijalnosti Barseloni.

Preko fakultativnog izleta osolismo stražnjice i u španskom letovalištu Sićez, koje osnovaše hipici nekad davno. Nakon Barse, ruta nas je odvela do velelepnog Madrida, a nakon toga konačno do Lisabona koji će i igrati glavnu ulogu u ovom postu.

Naša duga i veoma dinamična tura obuhvatala je i kupanje u okeanu, i uživanje u flamenku, fadu, sangriji, obilazak eminentnih muzeja poput čuvenog Prada, kao i Gaudijevih kuća koje su ukras i zaštitni znak Barselone, uživanje u prelepim parkovima i vidikovcima, pijacama, kuliranje u vožnji lisabonskom žičarom sa pogledom na mesto gde se reka Tagus uliva u okean, kao i vožnju tuk tukom po uzanim lisabonskim ulicama, a završila se u zemlji hedonizma i početnoj stanici, Italiji.

Tokom našeg dvonedeljnog putešestvija smo prešli oko 8.500 km, obišli tri zemlje, oko 10 gradova, promenili tri hostelska smeštaja, proveli nekad i po 20 i nešto sati u busu, delili smeštaj sa deset nepoznatih ljudi, stekli poznanstva i uspomene za ceo život i doživeli neverovatnu avanturu busom, nagledali se prelepih predela i nauživali. Ovo je zaista tura koja hrani sva čula, ali i izuzetno zahtevna.

Đenovu, Santa Margaritu i Portofino smo ostavili za kraj ove duge ture, u kojoj nam je autobus postao druga kuća. Možete da pretpostavite koliko tu ima materijala za blog i koliko utisaka, te je zato uvod duži nego inače. No, ipak su Lisabon i Portugal odneli prvu nagradu, a kako ga je kofernjača doživela i šta me to najviše oduševilo, saznaćete u nastavku.

Kao sto već znate, ne volim toliko da zatrpavam tekstove nazivima poznatih znamenitosti kojih ima u svakom programu agencija i na Internetu generalno. Radije pišem o duhu i identitetu nekog grada, a Lisabon je po svemu drugačiji od svega što sam do sad videla, iako sam uglavnom putešestvovala po evropskom kontinentu, izuzev Jordana.

Sećam se da smo dosta umorni stigli u portugalski biser i da je vreme bilo tmurno i maglovito, most Vaska de Game se jedva nazirao u daljini, ali su preljubazni lokalci i veselo osoblje hostela učinili da zaboravite i na umor i na loše vreme. Lisabon je grad koji vas prosto vuče da se u nedogled penjete i spuštate njegovim strmim, uzanim uličicama, gde svaka krije neku svoju priču.

Oblik grada je nalik činiji za salatu. Portugalci su jako veseli i neposredni, muzikalni i spontani ljudi. Ulica Bairro Alto je jedna od mnogih koje su centar noćnog života i fado barova, restorana, kafića u kojima možete uživati uveče. Ulice su uglavnom ukrašene šarenim trakama kao da je juče bila Nova godina, svuda se čuje muzika i događaji se brzo smenjuju.

Obzirom da volim da pišem tekstove po konceptu to do liste, vašu znatiželju neću više držati u neizvesnosti, te ću samouvereno izložiti predloge za lisabonski potpun doživljaj. Imajte u vidu da Lisabon nudi puno sadržaja i da se lako uvuče pod kožu, tako da jedna poseta nikako nije dovoljna. Ona je nalik avanturi za jednu noć koja zagolica sva vaša čula i maštu, ali želite još i jedva čekate naredni susret.

Provozati se retro tramvajem 28, za koji se u proseku čeka 45 minuta do sat vremena da se uđe, a karta se kupuje kod konduktera dok čekate u redu. Početna stanica se nalazi na Martim Monicu, u blizini Rossio trga. Sama vožnja traje negde oko sat vremena i baš je posebno iskustvo jer prolazi srcem grada i mimoilazi se sa drugim tramvajima, uz truckanje, što je čar ovog prevoznog sredstva. Tim tramvajem se provoza i po koji lokalac, koji ne moze doći do izražaja od najezde turista, ali ga ipak prepoznate, naročito ako je to neka bakica sa pijačnim kesama. Enjoy the ride.

Otidite na fado veče u Bairro alto i uživajte u portugalskom vinu i melanholiji fado muzike. Koncept je takav da pevačica u pratnji 2 gitare otpeva 3 pesme i onda se gosti smenjuju, a mozete ostati još da sedite. Naravno da se i ovde čeka red ispred lokala, ali je ugođaj neverovatan. To su uglavnom birtijice sa prigušenim svetlom koje imaju šmek tih starih vremena.

Predlažem da odete na neki od brojnih vidikovaca poput San Pedra de Alcantara odakle se pruža pogled na zamak Svetog Đorđa, načičkane šarene kućice koje krase čuvene pločice i popijete pićence uz obavezni dezert paštel de nata. Lisabon se može pohvaliti brojnim poslastičarnicama, od kojih su neke baš stare, samim tim i dobrom ponudom kolača.

Otidite u okenarijum i obiđite novi, expo deo Lisabona i provozajte se žičarom u koju se uskače dok je u pokretu. Pogled je nestvaran, a vožnja mini avantura iznad prelepog ušća reke Tagus u okean. Žičara vodi do tornja Vasko de Gama na koji se takođe možete popeti. U daljini ćete videti i most Vaska de Game, drugi po veličini most u Evropi sa dužinom od čak 12,3 km.

Probajte neki od ribljih specijaliteta sa bakalarom ili lososom, uz neko od brojnih vrhunskih portugalskih vina. Jelo sa slike je čuveni Bacalhau à brás bez čije degustacije ne napuštajte Lisabon.

Gubite se po uličicama najstarije i najsiromašnije lisabonske četvrti Alafame u kojoj sam i jela najukusnijeg lososa u nekoj zavučenoj birtiji, uz zvuke Marize i domaće vino koje baš fino udari u glavu već posle prve čaše.

Otidite do manastira Žeronimo u kome je nastao poznati recept za slatkiš paštel de nata čiji se sastojci brižno kriju vekovima unazad. Otidite do Belem kule preko puta manastira, divite se velelepnom spomeniku poznatim moreplovcima Padrão dos Descobrimentos (Vasku de Gami, Magelanu i brojnim portugalskim moreplovcima, kartografima itd.) i uživajte u šetnji pokraj okeana i u pogledu na nekada najduži most Vaska de Game. 

Svratite do lokalne pijace Mercado da Ribeira (Time out market) koja je košnica najrazličitijih lokala sa svim vrstama kuhinje, fensi vinima, rukotvorinama. Ja sam veliki ljubitelj pijace, pa koristim priliku u svakom gradu da je posetim. Ovo je fensi, natkrivena, inovativnija varijanta pijace, ali Lisabon ima još mnoge, pa odaberite neku po svom ukusu. Svakako je pijaca mesto gde se istinski oseti duh grada i mentalitet nekog naroda. Ova pijaca je prilično moderna, pa je i način poručivanja savremen. Nakon što poručite jelo, dobijete spravicu, koja vibrira i svetli onog trenutka kad je vaša porudžbina spremna.

Provozajte se tuk-tukom koji vas može odvesti do nekih mesta koja nisu peške dostupna, (kao na primer vidikovac Miradouro da Graça sa kog se pruža još jedna živopisna panorama), pa ćete čuti i neku lokalnu anekdotu od vozača ili malo lisabonskog regea. Kako Portugalci kažu, fado opstaje zbog turista najviše, a oni slušaju razne druge žanrove. Daju vam cenovnik sa više vožnji i različitim tarifama koje nisu baš povoljne, ali ako vas je više, ispadne povoljno. Lisabon zbog svoje strukture obiluje brojnim vidikovcima, koji su odlično mesto za odmor nakon višesatnog hikinga po gradu. Tu uvek možete popiti pićence ili jednostavno uživati u pogledu sa klupice.

Nakon napornog dana prepunog obilazaka, opustite se odlaskom u bajkoviti park Estrela ili šetnjom po, kako sam čula, raskošnoj Botaničkoj bašti, koja mi ostaje za neku narednu posetu.

Procunjajte i pink ulicom koja je centar lisabonskog klabinga, a i zgodan motiv za dnevne fotke ili lagano pićence u nekom od neobičnih kafića.

Ukoliko ste strpljivi za čekanje u redu, otidite do lifta Elevador de Santa Justa i tu se počastite još jednom fantastičnom panoramom. Ja sam došla do samog lifta, ali me je predugi red pokolebao u nameri, te sam nastavila da šetam po okolnim trgovima i ovaj ugođaj takođe ostavljam za neki od narednih obilazaka.

Park Edwarda VII posvećen čuvenom britanskom vladaru mi je takođe ovoga puta promakao, ali sam ga bar videla iz busa i smatram da zbog svog neobičnog izgleda treba da ga posetite a spada i u najveći park u centralnom delu Lisabona. Parkovi su još jedno bogatstvo i pluća Lisabona.

Lisabon spada u povoljnije gradove i siromašnije, tako da ima zapuštenih i opasnih četvrti, džeparoša, ali čak i to daje neku određenu živost ovoj neobičnoj metropoli i čar. Ljubaznost lokalaca vas odmah zaseni, a uličnu atmosferu i klizave strmovite ulice ostaju još dugo u sećanju. Lisabon je inače pretrpeo težak zemljotres davne 1755.godine, baš na dan Svih Svetih. Ovaj najveći lisabonski zemljotres ga je sravnio sa zemljom i to je najmračniji i najtužniji period u istoriji ovog autentičnog grada.

Uživajte u brojnim lepim fotografijama, dosta sam se namučila da ih proberem, ali verujem da će prijati u ovim teškim danima. Do sledeće online šetnje, Kofernjača vam želi zdravlje i maštovitost.