Nakon  dvosatne voznje brodom  na relaciji  Naksos-Santorini, uzurbano sam se smestila u treci smestaj po redu, nesto na brzinu pojela i brze bolje krenula ka autobuskoj stanici, put cuvenog seoceta na Santoriniju Ija, od Kamarija udaljenog nekih 18km. Adrenalin mi je bio saputnik u ovoj carobnoj mini avanturi. Nadomak mog smestaja nalazila se neka kao kucica sa trscanom nastresnicom koju sam ja smatrala autobuskom stanicom.Kako znam da vozaci grckih autobusa cesto znaju da prodju pored vas, samouvereno sam podigla ruku cim sam ugledala delic autobusa u blizini. Na to moje mahanje, farovi autobusa su poceli da trepcu sto je bio znak da sam na pogresnom mestu i pojurila sam ka pravoj stanici. Po ulasku u bus, avantura je mogla da pocne. Mnostvo turista raznih godina i mentaliteta su sirili tu neku pozitivnu energiju u busu, kao i kondukter i vozac koji su tandem za sebe.Kad smo vec kod konduktera, karte se kupuju kod njega i kostaju 1,80 eura u jednom pravcu. Autobusi saobracaju vrlo cesto, klimatizovani su i uglavnom ima dovoljno mesta za sve. Da bi stigli do carobne Ije, potrebno je da prvo uzmete bus do sela Fira, koje je nekih 8-10 km udaljeno od Kamarija i potom iz Fire predjete u neki od autobusa za Iju.

Po dolasku na stanicu u Firi, upoznate i onu ruznu stranu grckog turizma. Naime, vozac nije hteo narednih dvadeset minuta da nas pusti u autobus da sednemo jer tada tek krece. Zahvaljujuci kondukteru, koji je olabavio njegovu bahatost, ubrzo smo ipak krenuli. Tada sam pomislila koliko puta neki turista pita  da li je to autobus za Iju, i koliko se turista dnevno preveze tim autobusima i stav vozaca mi je bio donekle jasan, iako ne i opravdan.

No, krenuli smo put Ije. Nekih pola sata do 40 minuta je potrebno do ovog raja, do koga vodi mnostvo krivina i pogled  u ambis. Zaista je neverovatno na kojoj je visini smesteno ovo cudo od ostrva, bez imalo zelenila a sa tako posebnom energijom za koje kruzi legenda da je zaposednuto vampirima, a ja bih rekla da je u vlasnistvu Zevsa licno.

Usputna sela cija je imena kondukter grlato izgovarao su takodje vredna paznje kao na primer Firostefani ili Imerovilja, ali ovoga puta za to nije bilo dovoljno vremena.

Nakon uzbudljive voznje po obodu grckih puteva, stigosmo na konacno odrediste. Zurila sam da stignem na najlepsi zalazak Sunca, koji je ovde postao ritual lavine turista.Prvo me je opila lepota svih tih kaskadno nanizanih belih kucica, prelepih radnji, restorana, luksuznih hotela, potom ulicni sviraci koji su davali posebnu car ovim uskim ulicicama sa razglednica koje sam jos kao mala skupljala nadajuci se da cu ih jednog dana  i uzivo videti. Neobicno sam bila srecna taj dan i ispunjena nekim lepim osecanjima i vibracijama. Krenula sam da istrazujem brojne ulicice, stelujuci selfie stick koji je za nas solo putnike, idealna sprava. Tu i tamo bih bacila pogled na Sunce i sat, da vidim da li stizem na predstavu u kojoj je Sunce glavni akter. Nisam mogla da verujem koliko ljudi sedi na zidicima, stepenicama, kojekuda samo da bi videlo taj cuveni zalazak. More mladnih ljudi a i nekih malo starijih, alkohol, muzika, smeh, druzenje i neobjasnjiva sreca sto nas je najlepse ostrvo u Grckoj, a za mene do sada najlepse mesto na svetu, okupilo u tolikom broju.Nakon uzivanja u zalasku i nakon sto smo Sunce ispratili na pocinak, vecina nas je aplaudirala i od toga zaista napravila performans. Tada shvatite koliko je marketing u turizmu bitan i snazan cak i danas kada nas je sve teze impresionirati.

Trudeci se da se sto pre probijem kroz copor turista koji je sad sa svih strana krenuo u preusku ulicicu, zapazila sam tu jedan simpatican restoran sa razumnim cenama za Santorini i resila da se pocastim vecerom sa pogledom na ruzicasto-zuto nebo. Moram priznati da cene nekih jela zaista znaju da budu preterane i da idu i do 50,60 evra, ali Santorini je to, a Grci to dobro znaju da iskoriste.I stvarno, sklop turista u ovim mestima je potpuno drugaciji, radnje mnogo nalickanije i skuplje, sa neverovatnim dekorom i enterijerima. No, sve je to smek ovog mesta koji je meni izuzetno prijao. Osetila sam se kao Pepeljuga koja je pre ponoci morala da se vrati kuci sa nestvarnog bala koji joj je Santorini priredio. U glavi su mi se ponovo smenjivali svi posteri i razglednice koje sam godinama unazad ceznjivo gledala i ponovo nisam mogla da verujem da sam bila tu i da je to sve bila stvarnost. Nije mi bilo dosadno da iskljocam ko zna koliko istih fotografija, da zapazim svaki moguci detalj na kucama, prozorima, u bastama i upijem sto vise mogu caroliju ovog mesta i pustim je da sto duze zivi u mom umu.Nazalost, pet sati je stvarno malo da se ovo mesto valjano ispita i istrazi, ali opet, steknete prilicno dobar utisak. Oko nekih 11, 12 sam bila ponovo u Kamariju, a i da sam resila da se ne vratim do ponoci i prevarim Pepeljugu u sebi, ne bi to bio problem. Iz prostog razloga sto autobusi saobracaju celu noc, ali nakon ponoci na svakih sat. Obavezno dozivite Iju preko dana, bilo ujutru ili pred zalazak, ali nikako ne propustite da je dozivite i da joj se divite ko nekoj doteranoj dami sa puno stila i nocu, kada njen sjaj dolazi potpuno do izrazaja, uz pratnju Meseca i pregrsti zvezda.Nakon povratka u smestaj, iako umorna, nisam mogla da spavam. Adrenalinu se jos uvek nije spavalo, a i jedva sam cekala da osvane novi dan pa da skoknem i do komsijske Fire. Tako je i bilo.

Ubrzo posle dorucka, krenula sam put Fire i sad mi je sve bilo poznato. Iako mi se Ija vise dopala, moram priznati da je i Fira imala neki svoj identitet za sebe. Recimo da je Fira vise okrenuta nekom mirnijem ritmu i tradicionalnijem nacinu zivota, dok Ija nudi i bogat nocni zivot i urbanija je.Na ullicama Fire se dosta moze osetiti magareca aroma, jer i oni su zastitni znak ovog ostrva i u sluzbi turista kada treba iz podnozja da se donesu koferi do vrha. U Firi se isto nisam preterano zadrzala, jer ipak je to bio predposlednji dan putovanja i valjalo se vratiti polako u Kamari.U svakom slucaju, bila sam zadovoljna svojim celokupnim kikladskim dozivljajem i fotografijama i preporucujem da svakako posetite Santorini barem jednom jer nije bezpotrebno na skoro svakoj listi najlepsih destinacija sveta, a samim tim i neko kikladsko ostrvo, gde po meni mozete iskusiti onu pravu Grcku, sa razglednica.

Do nekog sledeceg puta i neke nove avanture, a slutim da ce ih jos biti ove godine, uzivajte u zalasku u vasem gradu citajuci ovaj post, uz casicu nekog lepog belog vina i neko zanimljivo drustvo. Masta je cudo, pa vas mozda odvede i do Santorinija.

Pozdrav,

Kofernjaca