Dragi moji i drage moje,

dosta je vremena prošlo otkako sam objavila poslednji post. No, danas je kiša zaslužna za to da dan umesto na reci provodim ispred monitora i prijatno se iznenadim činjenicom da više od dve hiljade ljudi voli i prati Kofernjaču na Facebook-u, potom brojnim zanimljivim komentarima a i statistikama bloga koje beleže osetni rast, što sve ukupno doprinosi dobrom raspoloženju i motivaciji da sednem i u znak zahvalnosti napišem novi post.

Iz naslova možete i ovaj put zaključiti na koju vas destinaciju vodim. Reč je o nestvarnom Napulju, koji je bio još jedna u nizu destinacija na majskoj turi po jugu Italije ove godine. Vidim da ste uživali u postu o Kapriju, pa verujem da i Napulj neće izneveriti.

Prvo da kažem da sam pre odlaska na uzavreli jug, čula razna negativna mišljenja u smislu da je grad prljav, opasan, epicentar nadaleko čuvene italijanske mafije, da je potpuno neko drugo lice Italije koje vam se ili svidi ili ne. Svi znamo da Italija kao i ljudi ima više lica i naličja, pa sve zavisi od vašeg senzibiliteta koje će vama lično najviše odgovarati.

Napuljska tura, uz mnoštvo pratećih fakultativa (Pozitano, Sorento, Kapri) je jedna od onih povoljnih ali turbulentnih tura, gde za jako malo dana, obiđete mnogo različitih mesta, a grad u kom ste smešteni, upoznate prilično površno.Tako je bilo i sa Napuljom.

Obzirom da smo imale kasniji let, potom razgledanje grada sa vodičem peške, taj prvi dan Napulj na mene nikakav naročiti utisak nije ostavio.Onako umorna, jedva sam čekala da se stropoštam u krevet i radovala sam se svim drugim mestima koja su uvrštena u program. Sa druge strane međutim, jedan delić mene je hteo da pruži još jednu šansu ovom južnjačkom biseru, kao kada odete na prvi sastanak sa nekim, pa on ne ispadne baš kako treba, ali ipak date još jednu šansu toj osobi, pa ispadne ili katastrofa ili pun pogodak. Kada je reč o Napulju, ipak je bio pun pogodak.

Nažalost, samo posednjeg dana smo mogle da mu se posvetimo i to tričavih 5,6 sati ali svakako preporučujem da ga uvrstite u listu i da mu posvetite barem 6,7 dana. Prvi put vredi otići na sve te obližnje fakultative, ali zato naredni put, fokus treba da je na Napulju.

Elem, tog poslednjeg dana u Napulju, kada je većina grupe krenula put Pompeja a mama i ja rešile da meraklijski okusimo čari ove prestonice čiji stanovnici čim protrljaju oči, gledaju u Vezuv da li se puši, prave najbolju picu u Italiji, tipičnog su južnjačkog, neposrednog temperamenta, haotično i bahato voze, a zebra im je samo mrlja na ulici.

Obzirom da smo bile umorne od višesatnih šetnji prethodnih dana i od pentranja po nepreglednim kaskadnim stepenicama Pozitana, opredelile smo se za hop on/hop off autobus kao prevozno sredstvo. Taj koncept je stvarno uspešan u brojnim metropolama, karta košta 20 i nešto eura, ali je zato možete koristiti 24 sata i sići i ući u autobus gdegod vam volja. Autobus nudi i opciju slušalica pa usput uživate u napolitanskim hitovima i pratite mapu stajališta i naravno malo se vrpoljite ne bi li našli najpogodniji ugao za slikanje iz busa.

U Napulju postoje tri linije a mi smo iskoristile liniju A i liniju B, što je odličan spoj jer vas linija B vodi po obodu grada, pored mora, a linija A u strogi centar koji nudi neku drugu perspektivu i percepciju grada.Ono što je zajedničko svim linijama jeste polazišna tačka Largo Castello. Ovoga puta sam samo iz autobusa i spolja videla većinu znamenitosti ali ću navesti nazive stanica na kojima bi se vredelo zadržati.

Kada je reč o liniji A, to su : Piazza Dante, Museo Archeologico, Sanita, Capodimonte muzej, Catacombe S. Gennaro, Bellini (pozorište Belini, Akademija lepih umetnosti) a kada je reč o liniji B impozantni park Virgiliano i Piazza Vittoria. Ovi nazivi zvuče suvoparno i nabacano ali će slike biti -živopisnije. Neki moj princip je da ne pišem detaljnije o mestima i znamenitostima koja nisam detaljno obišla. Mogla bih da kopiram sa Interneta o svakom stajalištu ponešto, ali to menja svrhu ovog bloga, tako da ću ostati na pukim nazivima.





U svakom slučaju, nakon uživanja u zvucima napolitanske muzike i šarenolikim fasadama, zanimljivim građevinama različitih stilova, žamoru usplahirenih napuljskih ulica, morate ostaviti vremena za posetu nekoj od starih picerija i uživati u ukusu čuvene margarite čiji sastojci simbolizuju zastavu Italije (paradajz za crvenu boju, mocarela za belu a listovi bosiljka za zelenu). Inače se Italijani gnušaju kada im tražite kečap uz picu, pa bolje nemojte.Iako nam je prva zamisao bila da optimistićno potražimo mesto u uvek prepunoj, najstarijoj piceriji Da Michele, koja ne prihvata rezervacije pa su redovi kilometarski, služi svega dve vrste pica, i prilično je udaljena od centra, ipak smo se u nedostatku vremena odlučile da ručamo u piceriji Brandi, u samom centru.Ovo je takođe veoma stara picerija, osnovana 1780.godine i u njoj je nastala čuvena pica margarita koja nosi naziv po istoimenoj ješnoj kraljici, kojoj se upravo ova pica najviše dopala, od ukupno tri napravljene za večeru u njenu čast i čast njenog muža, kralja Umberta I. Oni su bili česti gosti ove picerije i neretko se dešavalo da kralju ostane još koji komad pice u tanjiru koji bi kraljica vrlo rado prisvojila, tako da je imala bolji apetit od prosečnog muškarca.Imale smo sreću da nađemo sto vrlo brzo što nam je zbog cajtnota bilo bitno i zaista smo uživale u starinskom ambijentu i toploj atmosferi i izvrsnoj pici. Celokupan ugođaj je dodatno začinio harizmatični čikica koji je na akustičnoj gitari poletno izvodio neke od čuvenih italijanskih hitova, što ćete videti u snimku ispod. Snimak sam u ovu svrhu pozajmila od nekog Italijana, jer moj lični ne može da se ubaci u post. Uživajte.

Ukoliko ste pre sladokusac, onda je Napulj šećerni raj za vas. U moru slatkiša, ukusa, neobičnih oblika, nadeva i glazura, izdvojiću jedan koji je u ovom kraju poznat, a možete ga probati u takođe tradicionalnoj, staroj poslastičarnici Gambrinus koja potiče iz 1860.godine. Ova poslatičarnica se nažalost ne može pohvaliti ljubaznim osobljem i kvalitetom usluge iako je u samom centru, u blizini pomenute picerije Brandi.Malo deluje da sebi dopuštaju taj stav zbog duge tradicije i stvarno nestvarnog izbora kolača, a i lepe bašte i enterijera. No, kolač na koji mislim se zove sfogliatelle, izgledom podseća na rep jastoga, a punjen je slatkim rikota sirom. Ukoliko se opredelite za opciju za poneti, platićete ga znatno jeftinije. Sve ima svoju cenu.Za kraj, ostavljam priču o prepoznatljivom napuljskom talismanu u obliku crvenih papričica koje simbolizuju zli jezik, tako da venac ovih papričica donosi sreću i štiti od zlih jezika. Stanovnici Napulja važe za sujeverne ljude okrenute tradiciji pa se nemojte začuditi ako vam na kiosku poklone jednu takvu amajliju. Zlu ne trebalo.

Na kraju molim da naslov teksta ne shvatite bukvalno, još je puno putovanja pred nama i novih iskustava, ali se slažem sa Geteom da je Napulj jedan od najlepših gradova Evrope i da ga vredi videti svakako. Italijani sa juga su zaista neki drugi soj i mentalitet koji se razlikuje i po dijalektu i po načinu života a da sebe smatraju drugačijim i jedinstvenim u odnosu na ostale Italijane, može da potvrdi izjava čuvene glumice i dive Sofije Loren, koja za sebe kaze da nije iz Italije, nego iz Napulja.Uživajte u preostalim satima vikenda pa vas pozdravljam do nekog narednog posta.

Svako dobro,

Kofernjača